Jašući na prekrasnim velikim bijelim kraljevskim konjima Franjo i Vilim predvodili su vojsku.
„Čeka nas naporan put“, komentirao je Franjo.
„Čeka nas još naporniji rat“, konstatirao je Vilim.
Na nekoliko trenutaka zavladala je tišina.
„Ali naporan rat koji možemo dobiti?“ sa sumnjom je upitao Franjo.
„Apsolutno! Zar postoji ikakva dvojba u Vašoj glavi?“ rekao je Vilim. Više ni sam nije bio uvjeren u to što govori i pomisli u sebi: „A što ti drugo mogu reći, prijatelju, nego da ćemo pobijediti? Ako i nadu izgubimo, gotovi smo. Što sam drugo mogao? Karlo je želio u rat. Što sam mogao reći Karlu nego da ćemo dobiti rat? Da sam mu rekao da ne ulazimo u rat samo bi našao drugog zapovjednika. A što bi tada bilo sa mnom? Od čega bih živio? Možda bi me naš car i smaknuo zbog izdaje da sam mu rekao da ne odemo u rat.“
„Naravno da nema nikakve dvojbe u mojoj glavi! Samo pričamo“, pravdao se Franjo.
Vilim ga je pogledao i nasmiješio mu se te dodao: „Jeste li se oprostili s princezom? Je li joj teško palo to što odlazite?“
„Ispratila me je jutros. Najviše će mi nedostajati Liesl“, govorio je Franjo.
„Na kraju smo umjesto sinova dobili kćeri“, prokomentirao je Vilim koji je prije nekoliko mjeseci dobio kćer Mariju Vilmu.
„Zar ne volite svoju kćer?“ sa čuđenjem upita Franjo. Iako su se svi na dvoru nadali muškom nasljedniku, Liesl su svi zavoljeli.
Vilim se ponovno samo nasmiješio Franji. Iza njih jahali su još brojni vojnici, a za njima koračala još veća pješadija. Među gomilom naoružanih muškaraca dvojica vojnika vodila su razgovor.
„Prvi put ideš u rat?“ upitao je jedan od njih. Bio je znatno stariji od drugog.
„Da“, uplašeno je rekao.
„Poznavao sam tvog oca“, rekao je stariji i nadodao nakon kratkog vremena: „Ja sam Albert.“
„Majka mi je pričala o Vama“, rekao je mladić i krenuo se predstaviti: „Ja sam Fr…“, nije stigao dovršiti kada ga je Albert prekinuo i rekao: „Franz, znam.“
Hodali su još neko vrijeme u tišini, a onda je Albert progovorio: „Tvoj otac je bio hrabar vojnik. Jednom mi je spasio život“, zatim se namrštio i nastavio, „zato ćemo ga uskoro obojica osvetiti!“
„Oni nevjernici su ga ubili!“ pun bijesa govorio je Franz.
„Znaš li kako je poginuo?“ upitao ga je Albert.
„Ne“, nemoćno je rekao Franz.
„Želiš li saznati?“ nastavljao je Albert.
„Bili ste tamo? Vidjeli ste?“ znatiželjno je propitivao mladić.
„Ne, ali oni koji su bili su mi rekli što mu se desilo. Tada sam bio ranjen kada su išli u bitku. Kada su se vratili, oni koji su preživjeli, rekli su mi što se desilo mom vjernom prijatelju“, objašnjavao je Albert i nastavio: „Umro je za svoju domovinu! Pobijedili smo one nevjernike prije devetnaest godina, pobijedit ćemo ih i sada!“
„Kako je umro?“ upitao je Franz i tužno nastavio: „Ni ne sjećam ga se.“
„Kako bi ga se mogao sjećati, imao si tri godine kada su ga ubili“, rekao je Albert.
„Kako su ga ubili?“ uporan je bio Franz.
„Umro je zadnje godine rata. Naša je vojska pobjeđivala, bili smo nadmoćniji. Ali nekako, u jednom trenutku, tvoj otac se s još dvojicom vojnika našao opkoljen Osmanlijama. Nitko nije vidio da je njih petnaestero napalo njih trojicu. Svatko je gledao sebe, nitko se nije mogao osvrtati da vidi što se okolo dešava jer bi ga neprijatelj mogao lako ubiti nespremnog“, govorio je pa zastao Albert.
„Nastavite“, rekao je mladić što je mogao smirenije.
Albert ga je pogledao u oči, a zatim skrenuo pogled prema zemlji po kojoj su gazili i nastavio: „Njih trojica bila su okružena. Oni divljaci odlučili su ih prvo razoružati, nakon toga skinuli su oklope s njih. I krenuli ih ubijati jednog po jednog. Nisu ih htjeli ubiti odmah. Znali su da bitku, kao ni rat, ne mogu dobiti i da koliko god se trudili brzo poubijati što više ljudi, neće im biti od pomoći. Zato su odlučili mučiti par vojnika na koje su naišli.“
Ponovno je zavladala tišina. Franzu je srce tuklo snažnije nego ikad prije, a Albert se toliko namrštio da je mu je lice bilo neprepoznatljivo.
„Što se dalje desilo?“ pitao je Franz Alberta.
„Odlučili su ih svu trojicu razrezati sabljama tako da iskrvare, ali tako da ne umru odmah. Kada su im zadali teške rane, nekoliko naših vojnika ipak je uspjelo vidjeti što se događa. Poubijali su svih petnaest zlotvora koji su usmrtili tvog oca. Kada je bitka završila tvoj otac i još jedna vojnik, Josip se zvao, su bili mrtvi. Preživio je jedino Ferdinand, tako se zvao treći koji je bio s njima. Kada su ga doveli do mjesta gdje smo bili utaboreni, pokušali su zaustaviti krvarenje. Uspjeli su, Ferdinand nam je ispričao sve što se desilo. Govorio je o hrabrosti tvog oca koji nije moli za milost što je još više razljutilo one razbojnike. Ferdinand se nikada nije u potpunosti oporavio. Umro je nekoliko dana od tog događaja“, s mukom je govorio Albert.
Franz je samo šutio. Obojica su bili bijesni. Za njih je ovaj cijeli rat u koji idu, od ovog trenutka, imao samo jedan smisao – osvetiti Franzova oca.
Naprijed, na samom začelju kolone razgovor su nastavljala dvojica prijatelja.
„Onaj… Münnich?“ rekao je Franjo.
„Da? Što s njim?“
„Osvojio je Očakov čujem, baš kao što si rekao da se sprema.“
„Da! Uskoro bi se Osmanlije trebale potpuno povući od tamo, s jedne strane ih udaraju Rusi, s druge kuga“, s olakšanjem je govorio Vilim.
„Što ako i nas napadne kuga?“ izrazio je zabrinutost Franjo.
„To je opasnost na koju moramo biti spremni… Iskreno ne znam je li nam veći neprijatelj Osmansko Carstvo ili kuga“, jednako zabrinuto odgovorio mu je Vilim.
„Prokleta epidemija“, rekao je Franjo i nastavio: „Možemo se samo nadati da u budućnosti više neće biti epidemija koje će harati.“
„Nadajmo se!“ doda Vilim.
***
Dok je Franjo jahao s Vilimom prema Osmanskom Carstvu. Marija Terezija bila je sigurna u dvoru sa svojom Liesl.
„Kristina Ada!“ dozivala je svoju sluškinju.
„Da, Vaša Visosti?“
„Pomozite mi spremiti Liesl, idemo u vrt“, rekla je Marija Terezija.
„Naravno!“ rekla je naklonivši se, te upitala: „I Vaša sestra će biti tamo?“
„Da, nas četiri ćemo malo šetati vrtom“, odgovorila joj je.
Kada su izašle u vrt tamo ih je već čekala Marija Ana.
„Čekaš li nas dugo?“ upitala je Terezija.
„Ne, maloprije sam stigla. Daj mi da vidim Liesl“, zatražila je.
Kristina Ada nosila je malenu djevojčicu koja je spavala i dala je u ruke Mariji Ani.
„Po cijele dane samo spava“, rekla je sa smiješkom Marija Ana.
„Hajdemo sjesti ispod sjenice, tamo ćemo pričati“, rekla je Marija Terezija.
Odšetale su i sjele ispod sjenice.
„Što te muči?“ pitala je Marija Terezija Mariju Anu.
„Otac mi brani da se viđam s Aleksandrom“, tužno je objasnila.
„Možda možete razmjenjivati pisma u tajnosti?“ predložila je Marija Terezija.
„Razmišljala sam o tome, ali ako nešto pođe po krivu i otac sazna, bit će još gore“, tužno je govorila.
„Misliš li da i on tebe voli?“ upitala ju je Marija Terezija.
„Mislim“, kratko je odgovorila, a zatim svoj odgovor promijenila u: „Znam!“
„Smislit ćemo nešto ne brini, kad dođem na prijestolje, dopustit ću ti kao vladarica da se udaš za njega“, tješila ju je.
„Nadam se da samo to neće biti prekasno“, rekla je bespomoćno i krenula skrenuti temu jer nije više željela razgovarati o tome: „A što je s Vama, Ado? Imate li Vi koga?“
Kristina Ada se nasmiješila i odgovorila: „Nisam udata.“
„Niste nam u cijelosti odgovorili“, nadovezala se Marija Terezija nasmiješivši se.
„Moji roditelji planiraju me udati za jednog momka, naše obitelji su se dogovorile“, odgovorila je sa osmjehom.
„Sviđa li vam se on?“ upitala je Marija Ana.
„Da, ali sada je otišao u rat“, rekla je.
„Nemojte se brinuti, moj muž i Vaš zaručnik sigurno će se vratiti živi i zdravi iz tog rata“, rekla je Marija Terezija tješeći više sebe samu nego dvorkinju.
„Kako se zove? Vaš zaručnik?“ upitala je Marija Ana.
„Franz“, odgovorila je.
„Franz će se sigurno uskoro vratiti, živ i zdrav“, potvrdila je riječi Marije Terezije Marija Ana.
„Mogu li vam nešto priznati, ali da to ostane među nama?“ upitala je uplašeno Kristina Ada.
„Naravno, recite slobodno, osim nas, nitko Vas ne može čuti“, rekla joj je Marija Terezija.
„Spavala sam s njim, mislim da sam trudna. Što ako se ne vrati prije nego li rodim? Tada se nećemo stići vjenčati prije rođenja djeteta“, objašnjavala je svoje probleme Kristina Ada.
Marija Ana pogledala je u nju osuđujući je, ali Marija Terezija joj je odgovorila: „Ne brinite se, sigurno će se sve dobro završiti, uzet ću još jednu sluškinju za naredne mjesece. Ne mogu sve obaveze prepustiti Vama, morate se sada čuvati zbog djeteta.“
„Hvala Vam puno, Vaša Visosti“, rekla je s velikim olakšanjem Kristina Ada.
Marija Ana brzo je promijenila svoje mišljenje, u početku joj nije bilo jasno kako je Kristina Ada mogla napraviti tako nešto, ali ubrzo je shvatila da je ona imala priliku biti sa Aleksandrom, postupila bi isto kao i Kristina Ada.
***
Nakon napornog, dugog i iscrpnog puta Habsburška vojska prešla je granicu Osmanskog carstva. Već nekoliko tjedana su bili na neprijateljskom teritoriju.
„Kakvo je stanje?“ upitao je Franjo Vilima.
„Iznenađujuće dobro. Seckendorf je sa svojim vojnicima zauzeo Niš, Wallis je sa svojima zauzeo područje Vlaške! Hildburghausen drži Banja Luku pod opsadom“, razlagao je trenutnu situaciju Franji Vilim.
„Zašto ste iznenađeni time?“ upita Franjo pomalo ljuto.
Vilim se nije osvrnuo na to pitanje, nije znao što bi mu na to odgovorio, zato je samo nastavio: „S Banja Lukom ćemo imati problema. Moguće je da je izgubimo“, objašnjavao je.
„Što ćemo onda?“ upita zabrinuto Franjo.
„Ne znam, ali ako izgubimo Banja Luku, trebali bi gledati da rat okončamo što prije“, rekao je.
„Je li Hildburghausen poslao pismo njihovom paši da se predaju?“ upitao je sa tračkom nade Franjo.
„Odbili su predati se“, razočarano je odgovorio Vilim.
„Pitanje je vremena kada će se odviti prijelomna bitka, dakle“, konstatirao je Franjo.
„Možda već ovog jutra“, s negodovanjem nadoda Vilim.
„Zora je, još nije niti sunce sasvim izašlo, mislite da su naši ljudi tamo spremni?“ upitao je zabrinuto Franjo.
„Možemo se samo nadati“, s gorčinom je odgovorio Vilim.
***
„Što te muči, Franz?“ upitao ga je Albert.
„Komplicirano je“, odgovorio mu je.
„Reci mi“, bio je uporan.
„Dok sam ubijao one nevjernike…“
„Da?“ rekao je Albert pokušavši natjerati Franza da nastavi pričati.
„Uživao sam u tome… A sada se mrzim zbog toga“, izgovorio je jedva.
„Ti si vojnik! Nisi ti kriv, radio si što si morao. Tvoja dužnost kao vojnika je bila da se boriš za naše Carstvo, a dužnost kao sina da osvetiš oca“, tješio ga je Albert.
„Ali ti ljudi tamo, koje sam raspolovio mačem, nisu bili drugačiji od mene. Bili su ratu jer su morali, možda su i oni nekoga izgubili, kao i ja“, nastavljao je objašnjavati Franz.
„Misliš li da sada neki od njih žali što je ubijao nas, ha?“ pomalo iznervirano mu odgovori Albert.
„Ne znam“, kratko kaže Franz.
„Naravno da ne žali, nego razmišlja kako da nas još ubije!“ sve bjesnije je govorio.
„Kako da živim s tim što sam ovdje napravio?“ izgubljeno je pitao Franz, iako nije očekivao da će mu Albert dati odgovor.
„Učinio si što si morao, i činit ćeš ono što ćeš morati! Ako ti ne ubiješ njih, oni će tebe! I to je jednostavno tako, nikog nije briga kako će tko poslije živjeti s tim, ljude je jedino briga hoće li živjeti“, objašnjavao mu je Albert.
Albert je bio u mnogo bitaka i više nije razmišljao o onome o čemu sada Franz razmišlja, nije mogao znati kako se Franz osjeća sada. Ali donekle ga je mogao razumjeti jer je i on kao mlad bio zgrožen prizorima rata.
„Čini se da kreću u protunapad“, rekao je Albert Franzu dok su gledali kako neprijateljski vojnici prilaze njima.
„Brzo! Postrojite se!“ naredio je netko i dodao: „Ponašajte se disciplinirano, ne odstupajte od strategije koju je Hildburghausen naredio!“
„Moramo krenuti! Brzo!“ rekao je Albert.
Bitka je započela. Franzu u glavi je bila samo jedna misao: „Je li bolje preživjeti pa makar i ako ne zna kako će moći nastaviti živjeti?“ Ali njegovo razmišljanje prekinuo je čudan događaj: „Što se dešava?“ zapitao se Franz.
„Neki od vojnika se ne drže strategije, raspadamo se“, konstatirao je Albert.
Jedna od neprijateljskih vojnika dojurio im je iza leđa i mačem usmrtio Alberta koji nije nosio oklop. Franz se naglo okrenuo čuvši Albertov krik, Albert je pao na mjestu mrtav. Franz je, prije nego li je bosanski vojnik stigao izvaditi mač iz mrtvog Austrijanca, podigao svoj mač i zario ga neprijatelju u prsni koš.
Neprijateljski vojnik samo je izdahnuo. Franz je bio pun bijesa. Neprijatelji su mu prvo oduzeli oca, a sada i Alberta. Krenuo je trčati i ubijati kog je stigao. Uskoro su se začuli i topovski udari. Ali niti topovi nisu pomogli Austrijancima, vojska je bila raspadnuta i bez strategije. Franz je vidio da im nema pomoći, ali nije se predao.
Tada je naišao na još jednog neprijateljskog vojnika, zabio je svom snagom svoj krvavi mač u njega. Na njegovom maču se više nije mogla niti nazrijeti srebrna boja koliko je bio umrljan krvlju.
Neprijateljski vojnik nije umro odmah od uboda, ali bio je smrtno ranjen. Franz je gledao neprijatelja, kako proboden mačem, pada na njega. Neprijateljski vojnik ostao je na nogama jer se dočekao na Franza.
Franz je vidio da neprijatelj pokušava zadnjim snagama svojim mačem u ruci ubiti njega, za Franza kao da je vrijeme stalo.
„Spor je, mogu izvaditi svoj mač iz njega, i srušiti ga na tlo. Neće me stići ubiti. Tko je ovaj čovjek što visi na mom maču? Tko je ovaj čovjek čiju ću krv imati na svojim rukama? Je li običan čovjek poput mene, natjeran na ovaj rat? Je li i on izgubio oca i prijatelja u ratu kao i ja? Čiju sve uopće krv nosim na svojim rukama? Ne znam niti broj, a kamoli imena tih ljudi. Što sam to učinio? Što je to ovaj svijet napravio od mene? Kako ću moći živjeti s ovim? I još gore ako ću moći živjeti s ovime, kakav ću to onda čovjek biti? Kao kakav ću se čovjek vratit u domovinu? Kako će me svi ljudi koje znam gledati nakon ovog? Gledat će me kao heroja, a ja sam hladnokrvno ubijao nevine ljude! Neke me ubije! Neka i on ubije mene kao što sam ja ubio njega! Dat ću mu vremena, neka podigne svoj mač i ubije me!“ razmišljao je u svojoj glavi Franz.
Tada je izmučeni i na samrti neprijatelj jedva digao mač i prerezao vrat Franzu. Obojica su pali mrtvi.
„Brzo! Bježite!“ povikao je jedan austrijski vojnik.
„Idemo preko rijeke!“ rekao je drugi.
„Kako ćemo ju prijeći? Većina vojnika ne zna plivati?“ upitao je u panici jedan.
„Uhvatite se za konje i s njima prijeđite! Brzo!“
Vojnici su se počeli bacati na konje koji su kretali prelaziti rijeku. Jedan za drugim vojnici koji su visjeli sa konja počeli su gubiti ravnotežu i padati u rijeku u kojoj su se utapali.