„Požuri se“, začuo se užurbani muški glas.
„Evo, evo“, rekla je Marija Terezija koja se jedva natjerala ustati rano ujutro. Znala je da mora ustati i krenuti zajedno s cijelom obitelji prema Hernalsu na hodočašće. Uskoro je napustila odaje zajedno s Franjom i Liesl. Liesl je već imala godinu dana. Cijela obitelj napustila je palaču, krenula u grad odakle će započeti križni put.
„Jesi li napokon odlučila što ćeš s Adom?“ upitala je šapćući mlađa sestra kada je Marija Terezija izašla iz dvora. Kristina Ada također je išla na križni put, s obitelji je išlo nekoliko slugu da im bude na pomoći.
„Ne, ona još ne zna niti da znam za izdaju, moram paziti kako ću sada odigrati“, rekla je Marija Terezija.
„Već je prošlo nekoliko mjeseci od toga, nemoj čekati predugo. Ne trebaš krive ljude oko sebe“, rekla je.
Marija Terezija krenula joj je nešto odgovoriti kada je Karlo prekinuo razgovor: „Što šapćete tamo?“
Nisu odgovorile, samo su prestale pričati. Kada su se svi okupili krenuli su prema gradu da započnu križni put.
Krenuli su. Bilo je rano jutro na Veliki petak. Obitelj je tradicionalno koračala križnim putem.
Prva postaja. Isusa osuđuju na smrt.
Začulo se kako muški glas čita evanđelje: „Kaže im Pilat: ‘Što dakle da učinim s Isusom koji se zove Krist?’ Oni će: ‘Neka se razapne.’ A on upita: ‘A što je zla učinio?’ Vikahu još jače: ‘Neka se razapne!’ Kad Pilat vidje da ništa ne koristi, nego da biva još veći metež, uzme vodu i opere ruke pred svjetinom govoreći: ‘Nevin sam od krvi ove! Vi se pazite!’ Sav narod nato odvrati: ‘Krv njegova na nas i na djecu našu!’ Tada im pusti Barabu, a Isusa, izbičevana, preda da se razapne.“
„Kristina Ada je iza tebe“, rekla je Marija Ana tiho nakon molitve dok su hodali do iduće postaje.
„Ne znam što ću s njome, već sam ti rekla“, odvratila je.
„Tiho budite, hodajte“, rekao je Franjo.
„Dug je put pred nama“, rekla je Elizabeta.
„Toliki je put i Krist prošao dok je išao do Golgote“, rekla je Marija Terezija.
„To nam govore, ali tko zna je li jednake duljine“, rekla je Marija Ana.
„Ni riječi više“, nadoda Karlo ljut što se propitkuje tradicija.
Druga postaja. Isus prima na se križ.
Muški glas ponovo se čuo: „Onda vojnici upraviteljevi uvedoše Isusa u dvor upraviteljev i skupiše oko njega cijelu četu. Svukoše ga pa zaogrnuše skrletnim plaštem. Spletoše zatim vijenac od trnja i staviše mu na glavu, a tako i trsku u desnicu. Prigibajući pred njim koljena, izrugivahu ga: ‘Zdravo, kralju židovski!’ Onda pljujući po njemu, uzimahu trsku i udarahu ga njome po glavi. Pošto ga izrugaše, svukoše mu plašt, obukoše mu njegove haljine pa ga odvedoše da ga razapnu.“
Kao i nakon prošle postaje započeli su se moliti. Nastavili su hodati do iduće postaje.
„Što da napravim?“ razmišljala je Marija Terezija.
Treća postaja. Isus pada prvi put pod križem.
Muški glas krene čitati iz knjige Izaije: „Ne boj se, nećeš se postidjeti; ne srami se, nećeš se crvenjeti. Zaboravit ćeš sramotu svoje mladosti i više se nećeš spominjati rugla udovištva svoga. Jer suprug ti je tvoj Stvoritelj, ime mu je Jahve nad vojskama; tvoj je otkupitelj Svetac Izraelov, Bog zemlje svekolike on se zove. Jest, k’o ženu ostavljenu, u duši ucviljenu, Jahve te pozvao. Zar se smije otputiti žena svoje mladosti, pita Bog tvoj.“
Ponovno molitva. Zatim ponovno koračanje do iduće postaje.
„I Krista su izdali nakon što su ga s oduševljenjem dočekali“, pomislila je Marija Terezija. Nije mogla izbaciti iz glave nemir koji je prouzročila izdaja Kristine Ade.
Četvrta postaja. Isus susreće svoju svetu Majku. Peta postaja. Šimun Cirenac pomaže Isusu nositi križ. Šesta postaja. Veronika pruža Isusu rubac. Sedma postaja. Isus pada drugi put pod križem.
Svaka postaja, čitanje, moljenje, ponovno hodanje. I ista grozna, mučna misao u glavi.
Osma postaja. Isus tješi jeruzalemske žene. Deveta postaja. Isus pada treći put pod križem. Deseta postaja. Isusa svlače. Jedanaesta postaja. Isusa pribijaju na križ. Dvanaesta postaja. Isus umire na križu.
Muški glas kao i svaki puta do sada krene čitati: „Od šeste ure nasta tama po svoj zemlji – do ure devete. O devetoj uri povika Isus iza glasa: ‘Eli, Eli, lema sabahtani? ‘To će reći: ‘Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?’ A neki od nazočnih, čuvši to, govorahu: ‘Ovaj zove Iliju’ I odmah pritrča jedan od njih, uze spužvu, natopi je octom, natakne je na trsku i pruži mu piti. A ostali rekoše: ‘Pusti da vidimo hoće li doći Ilija da ga spasi.’ A Isus opet povika iza glasa i ispusti duh.“
Ponovno molitva.
„Pri kraju smo, ne mogu više hodati“, rekla je Marija Terezija.
„Hodaj, naša je dužnost da hodamo“, rekao je Franjo.
Trinaesta postaja. Isusa skidaju s križa. Četrnaesta postaja. Isusa polažu u grob.
Muški glas ponovno kreće čitati: „Josip uze tijelo, povi ga u čisto platno i položi u svoj novi grob koji bijaše isklesao u stijeni. Dokotrlja velik kamen na grobna vrata i otiđe. A bijahu ondje Marija Magdalena i druga Marija: sjedile su nasuprot grobu.“
Molitva. Hodanje prema vrhu uzvisine gdje se nalaze tri križa.
Povratak kući. U dvor. Marija Terezija nije znala što će.
Legla je nakon dugog dana i duge noći u krevet s Franjom. Franjo je brzo zaspao. Marija Terezija nije mogla spavati. Ustala je iz kreveta, gledala u nebo. Zvijezde.
„Tko je uz mene? Tko mi neće nikada okrenuti leđa? Hoću li uspjeti doći na prijestolje? Ti, Bože, već znaš, ajde reci mi. Reci mi, molim Te, hoće li prijestolje biti moje? Ako neće da se ne mučim ovoliko nego da pustim sve, a ako hoće da izdržim ovu muku!“ razmišljala je plačući ispred prozora: „Koji si plan imao za mene?“
Gledala je tako zamišljeno u zvijezde, kako sijaju, svake noći. Kako su tu, vječne. To ju je smirivalo. Jedna ju je posebno smirivala. Bila je najsjajnija.
„Ako si mogao stvoriti nešto tako veliko, onda se možeš i pobrinuti za mene, pomozi mi Bože, ne znam kome da vjerujem, okruži me pravim ljudima, molim Te!“
Znala je da je ta zvijezda stvorena davno prije nje, i da će postojati dugo nakon nje. Iako je bila zahvalna što ju je gledanje u tu zvijezdu umirilo, znala je da ta zvijezda nije stvorena radi nje. Ali tu noć je sjala samo za nju.
Prekosutra je bio Uskrs. Prekriven lažnim veseljem. Umjesto da slave i vesele se, svi su bili zabrinuti. Zbog rata kojeg gube, zbog toga što nemaju nikoga kome mogu vjerovati.
Raskošan doručak. Raskošna večera. Nemirna i neprospavana noć.