Izlazeći iz stana Ruža je znala da nije spremna za ispit. Nervozno je hodala i nadala se najboljemu iako je znala da će najvjerojatnije pasti.
„Bože, ja znam da mi ne pričamo baš često, ali ako Ti meni nekako središ da prođem ovaj ispit, ja ću Ti biti vrlo zahvala“, govorila je šapatom dok je u žurbi hodala ulicom prema autobusnoj stanici: „Možda ćeš sada reći da Ti se javljam samo kada trebam nešto, ali to je samo zato što Te ne želim zamarati stalno, sigurno Ti se svakodnevno javljaju sa problemima iz cijelog svijeta, i zato se ja javljam ovako rijetko. Da ne bi mislio da je to zato jer mi se ne da moliti ili da je to zato jer ne vjerujem u Tebe… To je isključivo zato jer te ne želim zamarati! I sada kada smo to riješili, ako bi mogao riješiti prolaz danas, ne tražim puno, ne treba sad neka dobra ocjena, samo prolaz, skromna sam. Vidiš, skromna sam, pa to treba nagraditi, zar ne?“ mumljala je sve dok autobus u koji je morala ući nije stigao.
Ušla je u autobus, sjela i nastavila: „Znam da ćeš možda reći da sam trebala više učiti, ali znaš i sam da sam učila manje jer sam pomogla Ljiljanu, primila sam ga u svoj stan da on može učiti, a onda sam jadna, zbog svog dobrog srca, bila u panici cijelo vrijeme i nisam se mogla koncentrirati. Bilo me strah je li taj Ljiljan uopće normalan. Ali vidiš, bez obzira na strah, učinila sam dobro djelo! Pa ako možeš srediti taj prolaz danas? Evo, da ne bi bilo da sam sebična, evo molim Te i da Ljiljan danas isto prođe. Ne znam niti što studira, samo znam da mu je danas isto ispit.“
Cijelu vožnju bila je sjedila i molila Boga za pomoć, kada je izašla iz autobusa samo je nastavila: „Znam da Ti sada možeš reći kako ja ne idem u crkvu nedjeljom i te stvari, ali to je samo zato, kao što sam već rekla, da Te ne zamaram, jer znam koliko imaš posla i koliko dnevno primaš molitva…“
Konačno je stigla pred zgradu fakulteta, duboko udahnula i ušla unutra. Zgrada je bila gotovo prazna, unutra je bilo tek nekoliko studenata koji su također čekali usmeni ispit.
Ruža je tada ugledala Đurđu. Prišla je pozdraviti je i navukla na lice lažni osmjeh.
„Hej! Jesi spremna?“ upitala ju je.
„Ej! Pa ono… Ni da ni ne“, odgovorila je Đurđa: „A ti? Jesi spremna?“
„Pa isto tako nekako, sve ovisi kakva se pitanja potrefe“, rekla je Ruža i potom u sebi pomislila: „Jao Bože ne daj da ova ništarija prođe, a ja padnem, ne znam sada kako stojiš s vremenom i što si isplanirao za danas, ali ako može… Bilo bi najbolje da ja prođem, a ova Đurđa padne, znaš i sam zašto ju ne volim, šta mi je sve rekla… Zaslužila je pad. Nakon toga bi bilo najbolje da obje prođemo, ajde i to mi je u redu, mislim ipak možda nije u redu da molim za nečiji neuspjeh, nemoj mi zamjeriti to. Onda bi se nekako i mogla nositi s tim da obije padnemo, ali svejedno Te molim da mi središ ovaj prolaz, pa za Tebe bar ništa nije ne moguće. Ali, Bože, molim Te, više od svega, nemoj dozvoliti da ova Đurđa prođe, a ja padnem! Znam da možda i nisam bila najbolja osoba ovih dana, malo sam zezala onog Krešu, ali to je sve bila samo šala…“ molila se za svoj prolaz i Đurđin pad sve dok nije došao njezin red za odgovaranje.
„Ajde Bože, sredi mi ovo, ponudila bi ti nešto zauzvrat, ali ne znam što ti treba, ali evo ako prođem i Ti mi jasno i glasno kažeš što Ti trebaš, ili što želiš, onda ću to napraviti, što god budeš tražio“, govorila je u sebi dok se spremao trenutak istine.
***
Dok neki imaju brige s ispitima, drugi imaju probleme sa špijuniranjem. Ružina najbolja, ali naporna, prijateljica Mirta dan, umjesto učeći, krati promatranjem Mirka. Mirko je Ružin bivši, inače teška budala i kreten. Pojedini ga čak smatraju i debilom. Ruža i Mirko su prekinuli kada ju je Mirko prevario. Ruža je nastavila dalje sa životom i odlučila se ne obazirati na Mirka. Ali Mirta nije tako lako zaboravila kako je ta budala povrijedila Ružu. Od tog dana, već tri mjeseca, Mirta smišlja plan kako se osvetiti Mirku.
Za dobar plan bitno je dobro znati svaki detalj Mirkovog života. Mirta se drži one „Prijatelje drži blizu, a neprijatelje još bliže“. Neki bi za Mirtu rekli da nije normalna kada bi znali da ima periku koju stavlja na glavu svaki puta kada krene pratiti Mirka, zadnje što joj treba je da ju Mirko prepozna usred špijunaže. Cijeli plan bi propao.
Danas ga je pratila prema kopiraoni. Nosio je po rukom dvije skripte i zaustavio se kada je stao u red. Odmah iza njega, i Mirta je stala u red. „Mora da ide kopirati neke skripte“, razmišljala je. Iz aviona se vidjelo da ima oko detektiva. Nijedna sitnica nije joj mogla promaći. Bilo je dovoljno tek tristotinjak papira pod Mirkovom rukom ispred kopiraone i Mirta bi odmah znala što Mirko namjerava.
Red se pomicao sporo, a Mirta nije imala niti potrebu išta kopirati. Ali to je nije spriječilo da stoji u redu. Nije gubila vrijeme, odmah je na internetu potražila e-mail od kopiraone i poslala im nekoliko dokumenata koje joj treba isprintati. Ustvari joj to nije trebalo, ali Mirta je predana ovom planu, ako stoji u redu za kopiranu, onda će svi misliti da je to zato jer treba nešto obaviti tamo.
Prošlo je još pola sata, red se jedva pomaknu, ali Mirta je predana. S druge strane, Mirko nije. Mirko je odustao od dugog čekanja da kopira skripte i otišao iz reda. Mirta ga je čula kako je promrmljao dok je izlazio iz reda: „Nemam ja ni vremena ni živaca za ovo!“ Naravno, ne treba niti napominjati da glupi Mirko nije prepoznao lukavo prerušenu Mirtu.
Mirta je znala da ne može i ona odmah napustiti red, jer tada bi netko mogao pomisliti da je ona bila u redu zbog njega. Nije problem ako to pomisli neki stranac, ali što ako ju Mirko vidi kako odmah za njim napušta red.
Mirta je pričekala pet minuta i nadala se da će pronaći Mirka. Mirko je već bio odmakao, ali Mirta je hodala što je brže mogla i uz malo sreće opet je bila iza Mirka. Vidjela ga je kako se na ulici susreće i pozdravlja s nekim mladićem. „Ovo mora da mu je neki poznanik, možda čak i prijatelj“, zaključila je ponovno točno naša pronicljiva detektivka. Sada je pratila obojicu. Došli su do neke zgrade u koju su ušla obojica. „Mirko ne živi ovdje, mora da je ovdje stan od ovog drugoga“, nizala je točne zaključke.
Znala je da ne može ući u zgradu, a ako i uspije ući u zgradu, neće ih moći više promatrati kada uđu u stan. Ali Mirta se ne predaje tako lako. Projurit će za njima u zgradu, mislit će da i ona živi ovdje pa će ući za njima. Znala je da ju Mirko neće prepoznati, i da se neće sjetiti da je ona bila iza njega u kopiraoni.
Mirta je uspjela po planu ući u zgradu bez problema, potrudila se vidjeti u koji su stan ušli bez da ju primijete. Ali što sada? Bez brige dragi čitatelju, Mirta uvijek ima plan.
Izašla je iz zgrade i pogledala oko sebe. Ispred zgrade bilo je nekoliko drveća. Krošnja jednog drveta bila je toliko visoka da bi ste krošnje bila na istoj visini kao što je stan u koji su uši Mirko i njegov prijatelj. Ako ste imalo upoznali Mirtu do sada, mislim da vam ne trebam napomenuti da se Mirta popela na to drvo ne bi li ih promatrala. Popela se bez problema i sjela na jednu od grana. Potom je iz svog ruksaka izvadila dalekozor da ih bolje promatra. Mnogi će pomisliti da Mirta nije normalna jer nosi dalekozor da promatra ljude, ali Mirta bi vas tada upitala kako znate da vi niste ti koji nisu normalni jer to ne radite. Mirta je mogla čitati s usana, barem je mislila da može, pa joj nije smetalo što ih samo vidi, a ne čuje.
***
„Jao, hvala Ti, Bože! Prošla sam. Mogao si baš i pustiti da onu Đurđu sruši, ali dobro, neka je. Bitno da sam ja prošla!“ govorila je tiho sebi u bradu vračajući se kući.
„Kao što sam rekla, ako mi jasno i glasno kažeš što Ti treba ili želiš, učinit ću to. Samo mi reci jasno i glasno, nemoj one neke fore da ja to moram osjetiti, razmišljati o tome ili tako nešto. Ako Ti nešto treba reci i ja ću…“ govorila je, nije stigla niti dovršiti kada je začula kako netko doziva njeno ime.
„Ružo! Ružo! Ovdje gore sam!“ rekao je glas odozgora.
„Jesi li to Ti?“ rekla je lagano prestrašeno Ruža, nije ovo očekivala.
„Ja sam! Tko bi bio nego ja! Slušaj trebaš mi nabaviti što bolji dalekozor! Treba mi hitno! S ovim ne vidim dobro!“
„Evo odmah!“ rekla je i potrčala. „Sjajno Ružo, sad moraš po dalekozor. Jao nisam ovo očekivala. Što će Bogu uopće dalekozor? Ionako sve vidi? Možda je ovo neki test? Možda će me na neku kušnju staviti? Jao Ružo u kakvu si se sad kušnju uvalila, sve zbog jednog ispita! Gdje ću uopće naći dalekozor? Jao, jao! Ajme, Ružo! Prestani razmišljat! Pa On može čuti sve što razmišljam, i sad je čuo da mi je žao što moram ići po dalekozor! Valjda se ne ljuti! Oprosti, Bože, to meni tako misli lutaju, nemoj se šta ljutit evo idem po dalekozor!“
Trebalo joj je manje od deset minuta da kupi novi dalekozor. Na su sreću imala je još nešto nova na kartici, jučer je zaboravila na to kada je kupovala čokoladice. Da se toga jučer sjetila stvarno bi sve potrošila na slatkiše. Ovako je imala za dalekozor.
„Evo, Bože! Imam dalekozor!“ rekla je podižući dalekozor u zrak. Ali nije dobila nikakav odgovor. Zaključila je da se mora vratiti kod drveta. Trčala je tamo s dalekozorom u ruci.
„Evo me! Evo dalekozora!“ rekla je ponovno Ruža, ovoga puta dobila je odgovor.
„Donesi mi ga gore!“ začulo se odozgora.
„Evo ga na! Traži žrtvu od mene, hoće da se ubijem i donesem mu u raj dalekozor. Jao šta me snašlo sve zbog jednog ispita!“ u panici je razmišljala Ruža: „Ma ne, Bog je dobar! Ne bi tražio od mene da si oduzmem život! Pitat ću ga da mi malo pojasni svoje želje!“
„A kako ću doći gore?“ upitala je Ruža.
„Pa popni se na drvo!“ rekao je glas.
„Ajde dobro je, penjanje na drvo je mala žrtva u usporedbi sa životom“, pomislila je Ruža s olakšanjem.
Jedva se popela na drvo, kada je dignula pogled da ostavi dalekozor u krošnji drveta ugledala je Mirtu.
„Ti?!“ ljutito i začuđeno rekla je Ruža.
„Da ja! Šta se čudiš toliko već drugi put ti kažem da sam to ja!“ rekla je Mirta.
„Šta radiš ovdje? Šta će ti dalekozor?“ živčano je ispitivala Ruža.
„Pratila sam Mirka. Tu je u stanu ovom. Treba mi bolji dalekozor, ovaj ne valja“, objašnjavala je gledajući u tuđi stan dalekozorom. Novim, skupim dalekozorom namijenjenog za Boga.
„Ma ja idem odavde, neću imat nikakve veze s tom budalom“, rekla je Ruža i krenula silaziti.
„Samo ti idi. Bez brige, Mirta je tu da sve sredi za tebe!“ ponosno je govorila o samoj sebi u trećem licu.
Ruža je sišla s drveta, pogledala u nebo i rekla: „Ha ha ha! Ovo Te sigurno nasmijalo! S obzirom da sam prošla ispit neću se ljutiti na Mirtu“, rekla je sretno Ruža. Otišla je u svoj stan, odlučila da će sutra „slučajno“ sresti Ljiljana u hodniku i pitati ga kako je njemu prošao ispit. Ali sada se ide dobro naspavati.