Dan za danom je prolazio, i godišnje doba se promijenilo. Ali ljudi su ostali isti. Isti kakvi su bili jučer, takvi će biti i sutra. Tajne koje su imali i dalje će tajiti. Ljude koje su voljeli, ako su ikoga i voljeli, voljet će i sutra. Ljude koje su mrzili, mrzit će i sutra. Jesen je prošla, zima je došla. Vani sve izgleda drugačije, ali sve je isto. Iste brige, iste tajne. Vrijeme se vani može mijenjati kako god hoće, ali ne i ljudi. Oni su isti i ljeti i zimi. I u proljeće, i u ljeto. Nisu poput cvijeća koje vene, ili drveća koja sa sebe bacaju grane. Nisu poput životinja koje se sklone dok ova hladnoća ne prođe. Ne, oni su tu sa istim svojim mislima, željama, brigama i tajnama. Bilo ljeto ili zima. Proljeće ili jesen.
„Tražili ste me“, rekla je Kristina Ada stojeći pred svojom prijateljicom.
„Sada već puno bolje izgledaš. Nisi više onako mršava“, rekla joj je Marija Terezija.
Kristina Ada se nasmiješila i rekla: „Neizmjerno sam vam zahvalna!“
„Već si dugo ovdje, rekla si Josipu da si trudna?“
„Jesam, Vaša visosti“, odgovorila je pokorno.
„Dobro! Ali upamti, nikada mu ne moj reći istinu, kada se dijete rodi reci da je prerano rođeno“, govorila joj je to po tko zna koji put.
„Shvaćam, učinit ću tako“, rekla je poslušno bez oklijevanja.
„Imaš li mlađu braću ili sestre?“ upitala je Marija Terezija.
„Da, Vaša visosti! Imam…“ krenula je odgovarati kada ju je Marija Terezija prekinula: „Ne moraš mi govoriti ‘Vaša visosti’.“
„Imam mlađeg brata“, rekla je nasmiješeno.
„Koliko mu je godina?“
„Šest“, rekla je pomalo tužno jer se sjetila obitelji od koje je trenutno odvojena.
„A Josip, tvoj muž, imali li on braću i sestre?“
„Ima dvije sestre“, rekla je Kristina Ada.
„A one, koliko su one stare?“
„Jedna je već odrasla, ima sedamnaest godina, planiraju je udati uskoro. A druga ima četiri godine“, Kristina Ada već je dobro poznavala Josipovu obitelj.
„Sutra ste ti i Josip slobodni. Bez problema ćete moći napustiti palaču, vratite se sutra odmah navečer. Svetog Nikolu provedite sa obitelji. Imate li što za pokloniti toj djeci?“ upitala je Marija Terezija koja je već imala spreman poklon za svoju Liesl.
Iako je Liesl bila premalena da bi bila svjesna da je išta dobila, Marija Terezija pripremila je poseban poklon svojoj jedinici.
„I nemamo nešto posebno. Svome bratu sam mislila dati neke slatkiše. Dio bi dala i Josipovoj sestri. Ali Josipovi su jako siromašni. Njihova najmanja kći niti nema obuću. Hoda bosa, nemam joj niti u što potajno, noću staviti poklon“, objašnjavala je.
„Kako tužno“, pomislila je u sebi Marija Terezija. Oči su joj zasuzile na pomisao da neko dijete, ne da neće dobiti poklon, nego nema niti cipelice u koja ostala djeca dobivaju svoje poklone.
„Zapravo, ti si slobodna već od danas. Otići ćeš u Josipovu kuću, i popričati sa najmlađom kćeri. Izmjeri nekako, nekako zabilježi koliko joj velike cipelice trebaju. Ja ću naći postolara koji će joj napraviti cipelice do sutra. A onda ćete sutra, ti i Josip, odnijeti joj poklon“, rekla je buduća vladarica.
„Hvala Vam“, rekla je skoro rasplakavši se od sreće. Iako je bila riječ o Josipovoj, a ne njezinoj, sestri, Kristina Ada vidjela je u Mariji Tereziji majku cijelog Carstva.
„Hajde požuri!“ rekla je zadovoljno.
***
„Što li sad ova hoće?“ pomislila je Josipova majka kada je ugledala Kristinu Adu kako silazi s kočije i približava se njenom domu.
„Što li sad ova hoće?“ rekao je na glas Josipov otac, Adolf.
„Hvaljen Isus“, pozdravila je na vratima Kristina Ada.
Niti jedno od njih im nije odvratilo. Kristinu Adu je to zaboljelo, ali znala je od prvog dana da njihov odnos nikada neće biti bajan, zato je prikrila emocije i samo rekla: „Jesu li Sofija i Ana ovdje, došla sam ih pozdraviti u Josipovo ime.“
Slagala je, Josip nije ni znao da je Kristina Ada ovdje, ali malena Ana jednostavno mora dobiti poklon za Svetog Nikolu, sama Marija Terezija je tako odlučila.
„U sobi su“, pokazao je Adolf na maleni kutak kućice, nije bio pregrađen ičime od ostatka kuće. Teško da se to moglo nazvati sobom. Ali tamo je bio krevet, ako se nabacana slama prekrivena poderanom plahtom može nazvati krevetom. Tamo je bila i malena škrinja, maleni sanduk u kojemu je Sofija čuvala svoje uspomene. Iako nikome nje dala da dira, a kamoli otvara njezinu škrinju, svi su znali što je u noj. Jedna svečana haljina, koja zapravo ni po čemu nije bila svečana. Jedini razlog zašto ju je Sofija nazivala svečanom je taj jer je bila čitava. U škrinji je još bio i jedan zlatni lančić koji je u njezinoj obitelji već generacijama. Osim toga, u škrinji gotovo da više ničega nije niti bilo.
„Hvaljen Isus“, pozdravila je Kristina Ada Anu i Sofiju.
„Ada!“ povikala je malena Ana i potrčala Adi u zagrljaj. Kristini Adi često se činilo da ju je zapravo jedino malena četverogodišnja djevojčica prihvatila.
Kristina Ada je čekala trenutak u kojem će ostati sama s Anom. Ali Sofija je tamo bila cijelo vrijeme. Nije željela da itko vidi kako uzima mjeru za Aninu obuću. Nije željela čak niti da Ana zna. Željela je da sutra ujutro vjeruje kako joj je Sveti Nikola donio poklon jer je bila dobra. Zato je bilo jako teško uzeti mjeru.
„Hoćete li ti i brat sutra doći?“ upitala je Sofija.
„Hoćemo, provest ćemo Svetog Nikolu uz obitelji. I moje ćemo posjetiti“, odgovorila je.
„Hoće li mi Sveti Nikola donijeti nešto?“ upitala je nerazgovjetno Ana.
„Teško, ali možda dođe Krampus sa šibom“, rekla je u šali Sofija.
Kristina Ada se nasmijala i nadodala: „Ali ne brini, ako dođe s lancima, nećemo mu dati da te odvede.“
***
„Već je kasno, ali dobro je da si stigla. Ti i Josip sutra ujutro odmah otiđite. Moj postolar je rekao da će raditi cijelu noć ako treba, ali da će cipelice do sutra ujutro biti gotove“, rekla je Marija Terezija Kristini Adi.
„Hvala Vam“, rekla je.
„Ništa!“ rekla je s osmjehom Marija Terezija.
Idućeg Juta cipelice su bile spremne. A uz njih i malena drvena lutka za Anu.
„Da ne doneseš samo cipele“, rekla je Marija Terezija.
Kristina Ada se zahvalila i skoro ponovno rasplakala, ali od žurbe nije stigla niti plakati. Ona i Josip krenuli su svojim obiteljima, a Marija Terezija ostala je u svome raskošnome dvorcu. Kroz prozor svojih odaja pogledala je vrt. Nije više bilo cvijeća. Sve je bilo bijelo. Svo ono šarenilo je nestalo.
„Je li poklon spreman?“ pitao je Franjo ušavši u odaje. Oboje su bili budni od ranog jutra.
„Je, sve je spremno. Čekamo samo da se Liesl probudi“, odgovorila je.
Baš tada se malena Liesl probudila. Marija Terezija je tada otišla do krevetića i rekla: „Gledaj Liesl! Vidi!“ Držala je u ruci zeleni medaljon i dala ga malenoj Liesl u ruku.
Osim jutra ispunjenog darivanjem, ostatak dana bio je isti kao i ostali. Isti kao i bilo koji drugi dan u godini. Došla je noć, a snijeg je padao. Mjesec je osvjetljavao bijele pahulje koje su padale na već odavno snijegom prekrivenu zemlju. Dok je snijeg lagano padao, ljudi su nemirno spavali. Iako je prizor vani bio lijep i umirujući, ljude su i dalje morile njihove brige. I tako dan za danom, noć za noći. Samo snijeg i patnja. Bijele noći i mučni dani.
***
„Sretan Božić“, rekao je Franjo zaljubljeno gledajuću u Mariju Tereziju.
„Sretan Božić!“ rekla je.
Zajedno su, zajedno sa Liesl, otišli na doručak. Veliki raskošni obiteljski doručak. Iako je doručak bio raskošniji nego inače, a uvijek je bio raskošan, za stolom je vladalo isto raspoloženje. Božić ili ne, sve je isto. Nakon doručka Marija Terezija je pozvala Kristinu Adu u svoje odaje. Znala je da će biti same jer Franjo ima nekog posla s njezinim ocem. U odajama je nestrpljivo čekala svoju sluškinju i prijateljicu.
„Gdje si do sada?“ upitala je kada ju je konačno ugledala.
„Došla sam čim sam prije mogla“, pravdala se.
„Pusti sada to. Reći ću ti nešto što nisam još nikome, ali moraš šutjeti o tome dok ne budem sigurna. Jasno?“
„Naravno, ono što kažete meni, neću reći nikome“, rekla je Kristina Ada.
„Mislim da sam trudna“, rekla je uzbuđeno Marija Terezija.
„Pa to je sjajno“, rekla je Kristina Ada.
„Možda smo obije trudne“, veselo je govorila princeza.
„Nadam se da jesmo“, nadodala je dvorkinja.
„Možda sada bude sin“, rekla je ne skrivajući nadu.
„Možda možemo saznati“, rekla je Kristina Ada.
„A kako?“ rekla je sumnjičavo Marija Terezija, kao da je znala na što misli njezina prijateljica.
„Pa u ovo doba godine se često proriče budućnost“, krenula je objašnjavati.
„To je poganski! Sramotan je taj običaj!“ oštro je odbrusila.
„Znam, samo… To je šala, mi smo se kao djeca igrali time. Ništa loše nisam mislila“, počela se pravdati.
„No, dobro“, rekla je blažim tonom. „Znaš li gatati?“ upitala je.
„Znam nešto malo. Da donesem olovo?“ upitala je veselo Kristina Ada.
„Pa hajde, da se zabavimo. Donesi“, rekla je Marija Terezija znajući da osim toga neće pronaći nikakvu zanimaciju danas.
Kristina Ada brzo se vratila sa svijećom, metalnom žličicom, zdjelom punom hladne vode, i naravno olovom. Olovo je stavila na žlicu i počela ga zagrijavati nad plamenom svijeće. Zatim je brzo ubacila olovo u hladnu vodu. Nakon nekog vremena uzela olovo koje je sada bilo neobičnog oblika. Pogledala ga sa svih strana i rekla: „Eto! Sve izgleda sjajno, iduća godina će vam biti prekrasna!“
„Nadam se“, rekla je ne vjerujući u to.
U to su začule kucanje na vratima. „Da?“ rekla je Marija Terezija.
„Sretan Božić, Ado! Tebe još nisam vidjela danas“, rekla je Marija Ana.
„Tko bi bio drugi nego moja sestra“, rekla je nasmiješeno Marija Terezija.
„Što je to?“ rekla je gledajući u olovo: „Nije li malo rano za proricanje, najbolje je pred sam početak Nove godine.“
„Nije valjda da vjeruješ u to?“ oštro je upitala Marija Terezija.
„Ma ne, samo sam upoznata s običajem“, rekla je Marija Ana.
„A odakle su ti poznati?“ nastavljala je Marija Terezija koja je i sama sudjelovala u tom običaju.
„Ma, ne znam, tko bi se sjećao“, branila se kroz smijeh.
„No dobro!“ napokon je rekla Marija Terezija.
„A kako već proričete… Hoćemo li još jedan običaj ispoštovati?“ upitala je Marija Ana.
„Koji?“ upitala je Kristina Ada.
„Pa da vidimo koja će se sljedeća udati“, odgovorila je.
„Nas dvije smo već udane, trebaš to igrati s nekim drugim“, rekla je Marija Terezija.
„Pa da se pročuje po dvoru da vjerujem u takve gluposti. Ne, ne!“ rekla je Marija Ana.
„Hajde, ja ću igrati s tobom“, rekla je Kristina Ada.
„Ah, onda ću i ja“, uzdahnula je Marija Terezija.
Ustale su i okrenule leđa vratima. Igra je bila da moraju baciti cipele iza sebe, i ona koja posjeduje onu koja bude pokazivala prema vratima će se iduća udati.
„Eh, nemaš sreće“, rekla je Marija Terezija nakon bacanja kada je vidjela da niti ni jedna cipela ne pokazuje prema vratima.
„Hajdemo ponovno!“ uzrujano je rekla Marija Ana.
„Ali još samo jednom! Još najbolje da cijeli dvor sluša ovo lupanje“, rekla je Marija Terezija.
Ponovno su bacile cipele i ovoga puta Marija Ana bila je zadovoljna.
„Eto, sada je dobro“, rekla je Kristina Ada sa smiješkom Mariji Ani.
„Da! Danas Aleksandar dolazi“, rekla je Marija Ana.
„Možda je već i došao. Franjo se nije vraćao od doručka, a s ocem se nije trebao dugo zadržati“, nadodala je Marija Terezija.
„Mogu li ga vidjeti?“ upitala je Marija Ana.
„Teško, a da otac ne sazna“, odgovorila je Marija Terezija.
„Ah. Razumijem“, rekla je tužno.
Ostale su do večeri u odajama i pričale o svemu. Tada su se razišle. Navečer je došao Franjo.
„Aleksandar je bio?“ pitala ga je Marija Terezija.
„Je, dao mi je nešto za tvoju sestru“, odgovorio je.
„A, da?“ upitala je radosno zbog sestre.
„Ti joj ovo daj“, rekao je pružajući joj maleni poklon.
„Idem ju odmah naći“, rekla je uzimajući ga.
Brzo je pronašla sestru i dala joj Aleksandrov poklon. Marija Ana brzo je otišla u svoje odaje i razmotala poklon. Tamo je bila zlatna narukvica i pismo.
Draga Ana,
Već dugo razmišljam o Vama i našim rijetkim susretima. Nadam se da Vam se sviđa narukvica. Ako i Vi osjećate nešto prema meni, želio bih da se potajno nađemo. Sutra, ne znam još gdje, ali Franjo je rekao da će pronositi poruke među nama. Za sada sve mora ostati u tajnosti.
Vaš Aleksandar
Marija Ana tada je sretna legla spavati. A vani je padao bijeli snijeg.