U jednom sasvim običnom kafiću vodio se jedan sasvim običan razgovor.
„Ma kažem ti, sad kad mi je ovaj ispit prošao… Sad više nema šanse da učim u zadnji čas. Sve ću na vrijeme i onda neću pred kolokvije i usmene imat živčani slom“, govorila je Ruža znajući da laže samu sebe.
„Ma da, i ja ću tako“, tradicionalno je lagala i Mirta: „Nego… sad moram ići. Naručena sam kod frizera.“
„Ajde ti, i ja ću sad polako. Idem u stan učit. Nema šale, sad sve na vrijeme radim“, nastavila je obmanjivati samu sebe.
Vraćajući se u stan, ispred zgrade Ruža je ugledala kako iz zgrade izlaze Ljiljan i Krešo. Već je bila večer i padao je mrak. Dvoumila se bi li ih pozdravila. Željela je pozdraviti Ljiljana, ali ne i Krešu. Odlučila se praviti da ih ne vidi. To možda i nije bio najpametniji potez jer je već nekoliko trenutaka zurila u njih. Shvatila je to, i donijela odluku da će ih u hodu samo pozdraviti pogledom.
„Hej“, rekao je Ljiljan.
„Bok!“ rekla je Ruža. Bilo joj je drago što je on pozdravio, ali i žao jer je to značilo da slijedi razgovor u kojem će biti i Krešo.
Krešo nije rekao ni riječi, samo je klimnuo glavom u znak pozdrava. Koliko se Ruži nije dalo pričati s njim jer je dosadan, toliko Krešo nije želio pričati s njom jer se brinuo kako je o njemu znala sve ono što mu je rekla neki dan.
„Kako je ispit prošao?“ pitao je Ljiljan.
„Bitno da je prošao“, nasmijala se i dodala: „i bitno da sam i ja prošla.“
„Super“, rekao je Ljiljan.
„Kako je tebi prošlo?“ pitala je.
„Bitno da je prošlo“ ponovio je Ljiljan njezine riječi uz osmjeh.
Kako je razgovor odmicao Krešo je shvatio da se Ruža i Ljiljan znaju od prije i da je tako znala sve ono o njemu. Nelagoda ga je puštala i sve ono od neki dan sada mu se činilo smiješnim. Na Ružinu veliku žalost to je značilo da će se Krešo sada uključiti u razgovor.
„Što studiraš?“ upitao je Krešo Ružu.
„Matematiku“, rekla je. Nije joj se svidjelo što je Krešo započeo razgovor s njom.
„Zanimljivo“, prokomentirao je Krešo.
Ruža je znala da je to prokomentirao tek tako, tek da kaže nešto. Nakon par trenutaka Ljiljan i Krešo su krenuli svojim putem, a Ruža je krenula ući u zgradu. Ušla je u stan, i odlučno krenula učiti.
„Mah, tek smo krenuli s ovim, možda da pričekam malo da se nakupi gradiva pa da onda učim. Nema smisla uopće počinjati učiti ako se nema što učiti“, taman je krenula ustati od stola i pronaći neki film koji bi mogla gledati kada je odlučno rekla: „Ne! Ovoga puta krećem s učenjem od početka!“ Sjela je ponovno za stol. Ali u tom trenutku je nestalo struje. „Super“, ljuto je rekla. Znala je da ovoga puta nije kriv Krešo jer je otišao iz zgrade prije nego je struje nestalo.
„Sad ne mogu niti naći neki film za pogledati“, to ju je nerviralo više od činjenice da je mrak i da ne može učiti. Upalila je flashlight na mobitelu. Imala je sreće pa joj je baterija na mobitelu bila puna skoro do kraja.
Nakon nekoliko trenutaka zazvonio joj je mobitel.
„Izađi da me pustiš u zgradu“, rekla je Mirta.
Ruža je izašla i vidjela ljutu prijateljicu kako stoji ispred zgrade.
„U cijelom gradu nema struje!“ bijesna je bila Mirta.
Ruža je vidjela i zašto. Mirta je izgledala kao klaun sa svojom frizurom, mogla je pretpostaviti da je Mirta taman bila kod frizera, kao što je i rekla da će biti, kada je nestalo struje.
„Ajmo u stan brzo“, rekla je Ruža.
Otišle su u stan. Ruža je donijela Mirti ručnik jer joj je kosa još bila mokra.
„Odustajem!“ s uzdahom je rekla Mirta.
„Od čega?“ upitala ju je Ruža kopajući po ormaru.
„Od špijuniranja“, rekla je.
„Hvala Bogu, više“, rekla je Ruža kojoj se nije dalo slušati svakoga puta kada je srela Mirtu o Mirku.
„Možda je ovo znak“, dodala je.
„Kakav znak?“ pitala je držeći mobitel nad policama kako bi osvijetlila ormar.
„Pa trebala mi je nova frizura da me Mirko ne prepozna…“
„Ajme. Opet Mirko. Ne sluša mi se o njemu, da mi se sluša o njemu ne bi ga ostavila nego bi mu oprostila.“
„Oprostila bi toj budali?“ ljutito je pitala Mirta.
„Ne bi! Zato sam ga i ostavila“, rekla je i dodala: „Čini se da nemam svijeće.“
„Valjda će struja doći skoro.“
„Ovaj put barem nije kriv onaj Krešo.“
„Koji Krešo?“ pitala je.
„Onaj Ljiljanov cimer.“
„Tko je Ljiljan?“ zaintrigirano upita Mirta.
Ruža je znala da će joj sada morati ispričati cijelu priču o tome kako je upoznala Ljiljana. Sjela je za stol pored nje, stavila mobitel koji je i dalje osvjetljavao prostoriju na stol i krenula ispričati cijelu priču.
„A tako, dakle“, rekla je Mirta uz smiješak nakon Ružine priče.
„Što?“
„Ništa“, rekla je i nastavila se smijuljiti.
„Kao dijeti si“, odbrusila joj je Ruža.
„A kako izgleda taj Ljiljan?“ pitala je.
„Dobro izgleda“, odgovorila je kratko.
„Samo dobro?“
„Samo dobro.“
„Ha dobro onda“, opet se počela cerekati.
„Niti ne tražim nekoga sada“, nastavila je Ruža.
„Nisam te ni pitala tražiš li“, rekla je Mirta.
„I bolje ti je.“
Mirta se ponovno nasmijala pa pogledala na mobitel i iznervirano uzdahnula: „Imam propušteni poziv.“
„Pa? Nazovi tog tko te zvao.“
„Ah, morat ću“, nevoljko je odvratila.
„Zašto si tako bezvoljna sada?“ upita je Ruža.
„Ma neki Josip me zove“, rekla je Mirta.
„Tko je Josip?“ upita Ruža.
„Neki kojeg sam upoznala dok sam špijunirala Mirka“, krenula je objašnjavati.
„Tvoj život se vrti oko te budale“, Ruža je bila već na izmaku živaca jer su stalno spominjale Mirka.
„Kako god. Uglavnom, dok sam bila na misiji u tom jednom kafiću je Josip bio s jednim prijateljem za stolom s kojeg se najbolje moglo promatrati Mirka“, nastavila je.
„Kuda vodi ova priča?“ upitala je znatiželjno iako nije bila sigurna želi li čuti odgovor.
„Pravila sam se da ih poznajem, odnosno da poznajem tog njegovog prijatelja i došla ga pozdraviti.“
„Ha ha ha! I što su ti rekli?“ prasnuvši u smijeh upitala je Ruža.
„Pa taj njegov prijatelj je u početku bio zbunjen, ali je stvarno pomislio da se znamo, pa mu je bilo neugodno jer me zaboravio. Poslije mi je rekao nešto kao da me se sjetio kako bi smanjio neugodu ha ha ha.“
„Ti nisi normalna“, rekla je Ruža smijući se.
„Samo nenormalna osoba može biti normalna u ovom svijetu“, rekla je Mirta.
„Da, da. I šta je onda bilo?“
„Onda sam sjela do njih. I morala krenuti pričati s njima o nečemu što će trajati dovoljno dugo da imam vremena promatrati Mirka. I tako smo počeli pričati o faksu i svemu, izmislila sam da na faksu imam neki kolegij, više se ni ne sjećam što sam bubnula da imam. I rekla sam da mi je taj najteži od svih. I ispostavilo se da je Josip slušao nešto slično već pa mi je ponudio instrukcije. I ja, predana svojoj ulozi kao i uvijek, sam pristala. Samo sam zaboravila da je taj dogovor bio za danas.“
„Ha ha ha ha! Ne mogu vjerovati“, Ruža je jedva udisala zrak u pluća od smijeha.
„Moram ga nazvati sad, što da mu kažem?“
„Ne znam, ti najbolje znaš što treba reći, kad si već tako predana svojoj ulozi“, rekla je ironično.
Mirta je uzela mobitel i krenula zvati Josipa.
„Hej!“ rekla je kada se Josip javio. „Da, nema struje, zato kasnim…“, Mirta je u trenu dobila dobro opravdanje.
„Da… Pa… Možemo se ipak naći… Da… Evo poslat ću ti adresu na kojoj sam“, govorila je Mirta i potom prekinula.
„Koju adresu ćeš mu poslati?“ zabrinuto upita Ruža.
„Pa ovu“, reče Mirta tipkajući poruku Josipu.
„Pa niti ne znaš ga! A sad ga tu zoveš! Još ni nema struje, kako ćete učiti uopće? I što ako je on ustvari serijski ubojica…“ kretala je Ruža.
„Da, da, znam sve što ćeš reći. Nije Ljiljan bio ubojica, nije ni ovaj. Opusti se“, rekla je i dodala: „Dolazi za dvadeset minuta.“
„Super“, cinično će Ruža.
„Eh, da. Skoro sam zaboravila. Kad on tu dođe me oslovljavaj sa Jasmina.“
„Zašto?“
„Pa jer sam mu rekla da se zovem Jasmina, očito.“
„Zašto Jasmina?“
„Pa morala sam smisliti nešto, a tamo sam bila zbog tebe, pa mi je neko ime po cvijetu prvo palo na pamet.“
„Tamo si bila jer si luda, a ne zbog mene“, prokomentirala je Ruža.
„Kakva mi je frizura?“ upitala je Mirta pokušavajući spasiti što se spasiti da.
„Nije tako strašno“, tješila ju je Ruža.
Nakon gotovo pola sata Josip je stigao do njih.
„Josip“, rekao je i pružio ruku da se upozna sa Ružom.
„Ruža“, predstavila se.
„Jasmina i Ruža?“, prokomentirao je.
Ruža je pogledala s osudom prema Mirti koja je samo rekla: „Da“, i nasmijala se.
Josip je krenuo pričati o gradivu za koje Mirta nije niti znala s čime je povezano, ali se zato vrlo dobro pretvarala kao da prati što joj govori. U njihovom „učenju“ prekinulo ih je kada je Ruža iznervirano rekla: „Đurđa me upravo pozvala na kavu!“
„Što ta sad hoće?“ ljuto se ubacila Mirta.
„Da je odbijem?“
„Nemoj. Ali reci da ću i ja ići. Nervira me ta!“
„Tko je Đurđa?“ upitao je Josip.
„Jedna s faksa. Imala sam ispit neki dan pa sam ju srela, inače se ne viđamo, zato i ne znam zašto me zove na kavu“, objasnila je.
„A zašto je ne volite?“, upita.
„Duga priča“, odvrati Ruža. Taman kada je odlučila ipak ispričati priču začulo se kucanje na vratima koje ju je odvratilo od te ideje.
„Tko je to?“ upita Mirta.
„Ne znam“, rekla je i otišla otvoriti vrata.
„Ej“, pozdravio ju je Ljiljan iza kojeg je stajo Krešo.
„Hej!“ pozdravila je Ruža.
„Imate možda svijeće ili nešto? Mrak je, a nemamo ni baterije na mobitelu da osvijetlimo“, ubacio se Krešo.
„Nemamo, ali možete biti ovdje dok struja ne dođe, mi imamo mobitele“, ponudila je.
„Ma ne treba, idemo pitati nekoga drugog je l’ imaju svijeće“, rekao je Krešo dok je Ljiljan izgledao ljuto jer je Krešo odbio da budu kod Ruže.
„OK. Sretno“, rekla je, pozdravila se s njima i vratila u stan.
„Tko je bio?“ upita Mirta.
„Ljiljan.“
„Jasmina, Ruža, Đurđa, Ljiljan… Šta su vaši roditelji hodali kroz botanički vrt kad su vam birali imena?“ našali se Josip.
„Ha ha!“ kaže na silu Ruža i doda: „Jasminu su skoro nazvali drugačije.“
Mirta je prijekorno pogleda.
„A kako?“ upita Josip.
„Trebala se zvati Mirta“, kaže Ruža gledajući u prijateljicu koja se počinje mrštiti.
„Da, da. Ajde da se vratimo na ovo“, rekla je Mirta jedva čekajući da prođu svo gradivo pa da završi sa svime.