Vrebanje

„Nisi trebala onako postupiti prema Fridriku!“ ljuto je govorio Franjo. Marija Terezija i on bili su u svojim odajama i spremali se na počinak.

„Ne treba mi on!“ još ljuće mu je odbrusila.

„Ne treba ti za što?! Da ostaneš bez svega?! Da za to ti ne treba!“ urlao je.

„On je čovjek koji gleda samo svoj interes! Znam da je zao! Taj zli čovjek! Želio je i brak sa mnom, samo da dođe na vlast! Sigurno nije želio brak sa mnom iz ljubavi! Svi znamo koga on voli! Želio je to jedino radi prijestolja! Zašto bi sada odustao?“ bjesnila je.

Franjo se pribio uz nju, primio je za glavu i bijesno šaptao u uho: „Brak s tobom je brak za dolazak na prijestolje! To je bio Fridrikov plan, i plan svakoga kog je tvoj otac razmatrao! To je bio i plan mog starijeg preminulog brata za kojeg te otac prvo planirao udati. Udao te za mene! Tako da ću ja vladati! I zato ne tjeraj moje saveznike!“

Marija Terezija ga je odgurnula od sebe svom snagom i vrisnula kroz suze: „Gadiš mi se!“ Vrisak je probudio malenu Liesl koja je spavala u krevetiću. Malena je beba glasno zaplakala. Marija Terezija je požurila prema krevetiću i primila kćerkicu. Priljubila je uza se uplakano dijete. Drhtavim glasom izgovorila: „Nećeš sjediti na prijestolju! Makar se sama za njega izborila!“

Franjo je gledao u svoju ženu i uplakano dijete. Malena Liesl bila je probuđena iz bezbrižnog dječjeg sna zbog njihovog nadmetanja. Odšetao je do prozora, želio je gledati u vrt, ali nije mogao. Već je pao mrak, ništa se nije vidjelo. „Znaš da ne možeš sama doći na vlast“, smireno je govorio njoj okrenut leđima. Marija Terezija gledala ga je bijesno čvrsto držeći Liesl. Ali nije ništa rekla. „Zajedno ćemo vladati, prijestolje je tvoje nasljedstvo, ali ne možeš ga dobiti sama“, nastavio je. Marija Terezija nastavila je šutjeti. Franjo joj je prišao i zagrlio je: „Mi ćemo zajedno vladati“, pobjedonosno joj je šaptao u uho. Oboje su se smiri, Liesl je ponovno zaspala. Njezina majka nježno ju je stavila u krevetić. Potom su i njih dvoje legli.

Ležeći u krevetu, u potpunom mraku, upitala ga je: „Da si mogao birati brak, da nije bio dogovoren, bi li izabrao brak sa mnom?“

„Bih“, rekao je.

„Ali ne zbog ljubavi“, rekla je.

„Ne“, potvrdio je.

„Nego zbog prijestolja“, konstatirala je.

„Da“, ponovno je potvrdio, s tugom u glasu. Nakon par trenutaka tišine je rekao: „Ali to ne znači da te nisam zavolio.“

„Bila sam zaljubljena u tebe, da sam mogla birati brak, i ja bih tebe odabrala, ali zbog ljubavi“, govorila je. I nakon kratke tišine rekla: „Ali to ne znači da te još uvijek volim.“

Franju su pogodile ove riječi. Nije ništa rekao. Oboje nisu mogli zaspati tu noć.

„Prokleta želja za moći! Zar me više ne voli?“ pitao se u sebi Franjo. „Zbog tog prokletog prijestolja izgubit ću sve što imam. Pa što ako ona vlada? Neka vlada! Ja ću biti uz nju! Neka ona vlada, a ja ću joj pomoći da dođe do prijestolja. Ako i nisam ušao u brak iz ljubavi, ne znači da je sada ne volim. Sada imamo kćer. Imat ćemo još djece! Ne želim da naš brak postane kao Fridrikov. Da budemo u braku, a da se niti ne viđamo. Ne! Bit ću uz nju! Neka ona vlada! Predugo sam vrebao na to prijestolje! Pohlepa razara“, promišljao je.

„Nemam nikoga! Tko će stati uz mene? Pa i neka vlada Franjo ako hoće! Evo mu cijelo Carstvo što se mene tiče! Ali zašto nije uz mene? Priča da ćemo zajedno vladati, a znam da planira držati sve konce u svojim rukama“, razmišljala je Marija Terezija. „Da me voli, pustila bih ga da sam vlada. Tada bih znala da ću biti sigurna. Pa što će napravit sa mnom onaj koji se domogne vlasti? Možda me pogubi. Neće ovo sve proći bez rata koliko god moj otac mislio da je stvar riješena pragmatičnom sankcijom. Ne mogu dopustit da me ubiju! Što će mojoj kćeri napraviti? Ne! Moram se pobrinuti za nas! S Franjom ili bez njega!“ razmišljala je.

Kada je sunce izašlo, oboje su se probudili. Malo su spavali, ali nisu izgledali umorno. „Dobro jutro“, sa smiješkom je rekao Franjo. „Dobro jutro“ odvratila je ni ne pogledavši ga.

„Hajdemo na doručak“, rekao je. Nije ništa odgovorila. Prišao je k njoj i zagrlio je. „Doći ćemo na vlast zajedno, a onda ću tebe pustiti da vladaš“, rekao je iskreno.

„Da ti barem mogu vjerovati… Da si mi to prije rekao možda bih ti i naivno povjerovala“, rekla je tužno.

„Vjeruj mi. Volim te“, rekao je grleći ju.

„I ja tebe volim“, nije znala je li to rekla jer ga uistinu voli ili jer je ovako bilo jednostavnije.

Spustili su se iz svojih odaja u blagovaonicu. Za stolom su bili svi osim Karla. Karlo je trebao uskoro doći. „Napokon si dovela Liesl“, rekla je Marija Ana radosno: „Daj mi je da je vidim!“

„Čujem da se danas tvoja sluškinja vraća“, rekla je Elizabeta.

„Zasigurno ti je Vilma rekla“, nadodala je Marija Terezija sjedajući za stol pored Franje i Marije Ane.

„A tko bi drugi“, rekla je sa smiješkom.

Marija Terezija nagnula se prema Franji i šapnula mu: „Ako me voliš i ako si bio iskren, pobrinut ćeš se za jednoga slugu koji danas dolazi.“

„Koga?“ zbunjeno ju je pogledao.

„Objasnit ću ti poslije.“

Tada je ušao Karlo. Nije gledao ni u koga. Samo je sjeo za stol. Posluga je počela donositi hranu.

„Danas idem u lov“, rekao je Karlo. „Pođi i ti sa mnom Franjo, ići će i Vilim. Možda je u lovu bolji nego u ratovanju“, gorko se osmjehnuo. Franjo je potvrdno kimnuo glavom.

Nakon doručka, Franjo i Marija Terezija otišli su u svoje odaje. „Onda? Kome trebam pomoći?“ upitao ju je.

„Danas na dvor sa mojom sluškinjom dolazi i njezin muž. Želim da ne bude na samom dnu društvenog poretka. Daj mu neku ulogu“, govorila je.

„Ako to učinim, hoćeš li mi vjerovati?“ upitao je gledajući je u oči.

„Hoću“, rekla je. Iako ni sama nije znala je li to istina, ali mora pomoći svojoj prijateljici.

„Dobro onda, pomoći ću mu“, rekao je radosno.

Začuli su kucanje na vratima. „Uđite“, rekao je Franjo. Mlada djevojka otvorila je vrata i rekla: „Rekli su mi da odmah pri povratku moram doći k Vama.“

„Drago mi je što te ponovo vidim. Ajme pogledaj se! Pa smršavila si, a…“ htjela je reći kako nije dobro što je izgubila na težini dok je trudna, ali nije smjela pred Franjom.

„Gdje ti je muž?“ upitao je Franjo.

„I on je tek stigao. Gledaju koje zadatke da mu daju“, rekla je.

„Idi i pošalji ga ovdje, ja ću mu dati zadatke“, rekao joj je.

„Kako kažete“, rekla je uz nakon i otišla.

„Evo riješeno je“, rekao je svojoj supruzi. Nije ništa odgovorila. Nekoliko trenutaka kasnije Kristina Ada i Josip došli su k njima.

„Ti odi sa mnom“, rekao je Franjo Josipu. Njih dvojica napustila su odaje i krenula prema Karlu.

„Danas idemo u lov“, rekao mu je. „Od sada ćeš biti moj glasnogovornik.“

„Kako zapovijedate“, rekao je pokorno.

„Kako se zoveš?“

„Josip, Vaša visosti.“

„Idemo van, tamo ćemo pričekati Karla“, rekao je Franjo.

***

„Pa kako si tako smršavila?“ sablažnjeno je govorila Marija Terezija.

„Po cijele smo dane radili na zemlji“, objašnjavala je.

„Ali trudna si, a i nisi navikla na takav posao otkako si u dvoru“, u šoku je govorila. „Jesi li jela danas?“ upitala ju je.

„Jesam, ne brinite“, rekla je.

„Odmori danas, danas neću od tebe ništa tražiti“, govorila je brinući se za prijateljicu.

„Hvala vam“, rekla je skoro rasplakavši se od sreće što je ponovno na dvoru i što ima prijateljicu uz sebe.

„Jesi li umorna?“

„Nisam, ne morate toliko brinuti, ja bih trebala biti Vama na usluzi“, odgovorila je.

„Hajdemo u vrt, dok su još topli dani, treba ti sunca“, rekla je zabrinuto gledajući u prijateljicu.

Izašle su vrt, kao i uvijek tamo je stajala Marija Ana. Mlađa je sestra cijele dane provodila u vrtu. Mogla je samo stajati i gledati u cvijeće satima. Biljke su je umirivale, gledajući u njih mogla je maštati o čemu god želi, mogla je zaboraviti na sve što ju muči. Možda je zato mnogima i izgledalo kao ona uopće niti nema briga. Sve svoje brige ona je ostavljala cvijeću. Sve osim jedne. Jedne za koju je jedino njezina sestra imala rješenje. Briga o tome hoće li ikada moći biti s Aleksandrom.

Marija Terezija i Kristina Ada prišle su Mariji Ani i počela pričati. Sve je to kroz prozor svojih odaja gledala Elizabeta. Čekala je Wilhelminu.

Kada je Wilhelmina napokon došla, njih dvije su započele isti razgovor kojeg vode svakog dana već godinama. Uvijek isto započne i uvijek isto završi. Nekada se zapitaju u sebi, trebaju li onda uopće pričati. Ali ubrzo shvate da je taj razgovor isti jer je sve oko njih ostalo isto. I da hoće ne mogu o ničemu drugom pričati. A da šute pukle bi u sebi. Ne. Mora biti ovako. Svakog dana razgovor o djeci, i živoj i mrtvoj. Svakog dana razgovor o Karlu. Svakog dana plakanje. Svakog dana trenutci šutnje. To su točno oni trenutci kada je šutnja najbolji komentar na sve. Svakog dana isto. I sutra će biti tako.

***

Šumom su šetala četiri muškarca. Karlo, Franjo, Vilim i Josip.

„Tko je ovaj?“ pitao je Karlo Franju.

„Neki novi na dvoru. Muž jedne Terezijine sluškinje. Rekla mi je da se pobrinem za njega“, govorio je.

„Tamo je jezero“, rekao je Vilim.

„Patke su sigurno u blizini“, zaključio je Karlo.

„Hoćemo li samo patke loviti?“ pitao je Franjo.

„Lovi što god hoćeš, pucaj u što god vidiš“, rekao je Karlo.

Karlo je ugledao patku kako stoji na samom rubu jezera. Pritajio se, vrebao je i potom zapucao. Pogodio ju je. Ostale su patke odletjele.

„Ha! Jesam je“, nije stigao niti izgovoriti kada se začuo još jedan pucnja. Pred njih je pala patka koje su bezuspješno poletjela u bijeg.

„Kako si to uspio?“ upitao je Vilim Josipa zadivljeno.

„Eto, u selu sam često lovio“, rekao je. Prvi puta nakon dulje vremena se nasmiješio.

„Od sad tebe vodim sa sobom stalno u lov“, rekao je Karlo.

„Vidiš, Vilime, tako se barata oružjem. Kad odeš u rat primjeni ovo naučeno“, nadodao je Karlo.

Rat je i dalje trajao, ali sukobi su se primirili. No svi su znali da je pitanje vremena kada će se krvave bitke nastavit.

„Što je ono? U grmu“, tiho je rekao Franjo.

„Mora da je zec”, rekao je Karlo, „kojeg ću srediti!” Zapucao je, ali promašio. Zec je brzo pobjegao, zatim su Franjo pa Vilim jedan za drugim ispalili još dva hitca, svaki po jedan, ali uzalud. Već im je gotovo nestao iz vida kada se začuo pucanj. Zec je mrtav pao. „Da ovo nisam vidio, ne bih vjerovao“, rekao je Karlo u čudu gledajući Josipa.

Kada je već pao mrak vratili su se u dvor.

„Drago mi je što sam te upoznao, Josipe“, rekao mu je Franjo. Uskoro su se razišli. Franjo je ušao u svoje odaje. Tamo je Liesl već spavala, a Marija Terezija ga je čekala.

„Kako je bilo?“ upitala je.

„Neobično. Josip je izgleda iskusan lovac“, odgovorio je.

„Drago mi je da si se pobrinuo za njega.“

Nasmiješio se. Legli su. „Voliš li me?“ pitala ga je.

„Volim te“, rekao je zagrlivši je. Ležali su zajedno zagrljeni. Ovu noć su oboje lako zaspali.

***

U manje raskošnoj prostoriji na počinak su se spremali Kristina Ada i Josip. Nisu puno međusobno razgovarali prethodnih dana.

„Je li Marija Terezija radila na tome da se tako žurno udaš?“ upitao je.

„Što da mu odgovorim?“ pomislila je. „Zaslužuje znati istinu, ali njegova je obitelj plaćena da šuti i ne ispituje.“ Nakon par trenutaka šutnje rekla je: „Da.“

„A zašto?“ nastavio je.

„Imala je svoje razloge“, na ovo mu pitanje ipak nije mogla iskreno odgovoriti. „Ali ne smiješ nikome reći da ona stoji iza dogovora“, nadodala je.

„Ionako nitko ne smije niti znati za dogovor“, rekao je monotono.

„Na dvoru je ljepše nego na selu“, pokušala ga je utješiti.

„Nedvojbeno. Ali nije mi do toga gdje sam nego s kim sam“, rekao je. Kristina Ada se rastužila. „Nemam ništa protiv tebe. Kažeš Marija Terezija je imala svoje razloge. Možda su i tebe gurnuli u ovaj brak, ali ja volim drugu“, rekao je.

„I ja volim drugoga“, rekla je, a oči su joj bile pune suza.

„Koga?“ pitao je bez imalo ljubomore, brak za njega nije niša značio, kao ni za nju.

„Franza“, odgovorila je.

„Zašto te za njega nije onda udala? Oženjen je?“ upitao je.

„Mrtav je“, rekla je.

***

Na drugom kraju dvora, u najraskošnijoj prostoriji bili su Karlo i Elizabeta. Šutjeli su. Ni riječi nisu progovorili. Legli su u krevet. Elizabeta je ležala uz sam rub kreveta osjećajući nelagodu jer dijeli postelju sa Karlom.

Željela je nešto reći. Ali nije. Nije znala što bi rekla. Samo je ležala kao živi mrtvac. Umorna od života nije mogla zaspati. Samo je čekala da noći prođu. Danju je bila sa Wilhelminom. Njoj je otvarala svoju dušu, ili barem ono što je ostalo od nje. Danju Karlo ide svojim poslom, viđaju se samo za stolom. Dani još kako tako i prolaze.

Ali noći. Noći su najgore. Ne vidi ga, a zna da je tu. Drži oči otvorenima, boji ih se sklopiti. Samo neka noći prođu. Jutra su lakša. Jutrom gleda svoju djecu za stolom, jutrom očekuje posjet Wilhelmine. Jutrom pusti da je misli odvedu na neko ljepše mjesto. Neki ljepši svijet, svijet u kojem nije izgubila dvoje djece. Svijet u kojem je muž primjećuje.

Ali noću toga nema. Ima samo mrak u kojeg gleda jer ne želi sklopiti oči. Gleda ga očima punim suza. Gleda u mrak i kao da ga svojim pogledom moli da je proguta.