„Što da kažem Karlu kada se vratim? Bilo bi mi bolje da sam poginuo u nekoj od bitaka nego što idem njemu! Franjo neće imati probleme, ipak mu je Franjo zet, ali ja mu nisam ništa… Hoće li me pogubiti ili će me dati zatvoriti? Možda se uspijem nekako izvući, ipak imam i neku ulogu u ovom ratu koji još traje… I neka traje, dok traje trebaju me!“ mislio je Vilim jašući na konju.
Konj je jahao prema Carstvu isto onako kako je odjahao iz njega. Ali Vilim je odjahao s velikom strepnjom, a vraćao se s još većom. Dok je odlazio u rat brinuo se o njegovom ishodu, a sada o svome životu.
„Što će Karlo odlučiti sada?“ upitao je, trudeći se ne pokazati zabrinutost, Franju Vilim.
„Ličim li ti na Karla pa da znam!?“ nervozno je rekao Franjo.
„Kada dođemo pred njega,“ drhtavim glasom govorio je, „zauzmi se za mene. Hoćeš li?“
Franjo je pogledao u Vilima. Mogao se zamisliti u njegovoj situaciji, i on je imao tek rođenu kćer. Vilim je bio stariji od Franje, prenio je svoje znanje o vođenju vojske Franji, bio mu je vjeran i odan prijatelj.
„Koliko ću moći“, rekao je Franjo.
Vilim je znao da to ne znači da će mu Franjo pomoći, znao je da to znači da mu Franjo ne može pomoći, ali da nema snage reći mu to u lice.
„Hvala ti“, rekao je Vilim s tugom u glasu.
„Da mogu, pomogao bih ti. Znaš to, zar ne?“ rekao je u sebi Franjo gledajući u Vilima.
Vilim mu se osmjehnuo, kao da je njegov osmjeh govorio: „Znam.“ Dugo su se poznavali, bili su veoma bliski, a sada kao da su mogli razgovarati pogledom. Franjo je znao osjećati da mu je Vilim bliži čak i od brata Aleksandra.
***
„Oprostite na smetnji, ali smijem li ući?“ upitala je Kristina Ada s vrata Mariju Tereziju koja je sjedila unutar svojih odaja držeći Mariju Elizabetu u svom naručju.
„Uđite“, rekla je s osmjehom Marija Terezija.
„Ovih dana bi se Vaš muž trebao vratiti, zar ne?“ upitala je pokušavajući načeti temu o Franzu.
„Da, možda već danas!“ ushićeno je govorila Marija Terezija.
„Mislite li da će on, Vaš Franjo, znati je li Franz dobro?“ upitala je Kristina Ada.
„Ne znam, Ado. Ali vjeruj mi, pronaći ćemo nekoga tko će znati“, odgovorila je princeza i nastavila: „Sigurna sam da se previše brinete, Franz je sigurno dobro, nemojte se uzrujavati, nije zdravo za dijete“, brižno je govorila.
Zatim se na vratima začulo kucanje, u odaje je ušla Marija Ana: „Hoćemo li u vrt? Danas je prelijep dan!“
„Hajdemo!“ rekla je Marija Terezija, potom se okrenula prema Kristini Adi i rekla: „Izađite i Vi sa nama.“
Izašle su u vrt, šetale, gledale i mirisale cvijeće. Pod sjenicom su vodile sretne i bezbrižne razgovore, smijale se i veselile, tek kada se počelo mračiti vratile su se nazad u dvor, sretne.
***
Već je pao mrak kada su Franjo i Vilim konačno dojahali do dvora. Straža je odmah obavijestila Karla o njihovom dolasku.
„Neka odmah dođu k meni!“ naredio je Karlo.
Franjo i Vilim koračali hodnicima dvora, Vilim je jedva uspijevao prikriti nervozu. Kada su napokon stali pred Karla obojica su se naklonila.
„Za vrijeme vašeg odsustva dobivao sam neke izvještaje i pisma o tome što se događa, ali sada želim od vas najnovije i najpouzdanije informacije! Kakvo je stanje? Što možemo očekivati?“ upitao ih je Karlo znajući da situacija nije dobra, ali s nadom da ipak još uvijek imaju šanse za pobjedu.
Obojica su šutjela, niti jedan nije želio dati razočaravajući odgovor vladaru.
„Onda!?“ ljuto je viknuo Karlo.
„Za sada smo u gubitcima… Izgubili smo Banju Luku…“ mucao je Vilim.
„Govorite dalje!“ naredio je Karlo.
„Još imamo šansu pobijediti“, pokušavao se spasiti Vilim.
„A što je sa Ostrovicom? Ha?“ ljutito je upitivao Karlo.
„I tamo smo poraženi“, rekao je Vilim nadajući se da Karlo ne zna za detalje poraza tamo: „Zašto me pita za tu tvrđavu? Nije valjda da zna?“ pitao se Vilim u sebi.
„A od koga ste doživjeli gubitke tamo?“ uporan je bio Karlo.
„Zna, saznao je, što da mu kažem?“ zabrinuto je razmišljao Vilim.
Karlo nije mogao čekati Vilimov odgovor pa je prodornim glasom prekinuo napetu i nelagodnu tišinu: „Izgubili ste bitku od nekolicine žena! Izgubili ste bitke od muslimanki koje su prvi puta uzele oružje u ruke! Kako ste to vodili vojsku? Kako ste to vodili bitku? Kako je skupina žena bez ikakvog vojnog znanja mogla poraziti našu vojsku? Garantirali ste mi pobjedu! Rekli da će naša vojska pobijediti osmansku, a sada saznajem da ne samo da vojska, koju ste vi trebali obučiti, ne samo da nije u stanju pobijediti drugu vojsku, već da ne može pobijediti niti nekoliko žena bez ikakve obuke!“
„Muslimanke su pomogle braniti utvrdu, ali nije sa naša vojska borila samo protiv njih“, branio se Vilim.
„Čujete li Vi sebe? Kakva su Vam to opravdanja?“ ljutio se Karlo.
„Uskoro ćemo započeti pregovore u Nemirovu, u Ukrajini“, odlučio se ubaciti Franjo kako bi spasio Vilima od paljbe napada koju je na njega svalio Karlo.
„Nije me briga, kolike imamo gubitke, nije me briga kolike ćemo još gubitke imati, ali neka ti pregovori ili idu na našu ruku, ili ne pristajte! I pazite, ako ne pristanete, onda pobijedite!“ bijesno je vikao: „Onaj hrvatski ban, onaj kako se već zove, onaj Esterhazi, izvijestio je da je našoj vojsci nedostajalo naoružanja, zašto se niste bolje naoružali?“
„I da smo se bolje naoružali, da smo imali koji top više, ne bi nam puno pomoglo… Vojnici nisu bili dovoljno disciplinirani, zato smo izgubili kod Banje Luke“, objašnjavao je Vilim.
Nakon nekoliko trenutaka tišine Karlo ih je pustio da idu. Kada su izašli, razišli su se u tišini, Vilim je napustio dvor i otišao svojoj obitelji. Franjo je krenuo prema odajama svojoj ženi, ali prije nego je stigao ugledao ju je na hodniku dvora.
Marija Terezija ugledala je Franju u istom trenutku kada je i on opazio nju. Oboje su potrčali jedno drugome u zagrljaj. Marija Terezija počela je plakati, Franjo ju je još čvršće zagrlio i upitao: „Kako je naša Liesl?“
„Dobro je, zdrava je, svakim danom je sve veća“, govorila je kroz suze.
Dugo su stajali na hodniku zagrljeni, nije ih bilo briga hoće li ih tko vidjeti. Marija Terezija je znala da će se Franjo vratiti živ, znala je da je na previsokoj poziciji da se i u jednom trenutku nađe ugroženim, ali svejedno joj je laknulo kada ga je ugledala.
Kasnije su otišli u odaje. Bilo je već kasno, ležali su i spremali se zaspati kada je Marija Terezija upitala: „Je li poginulo puno vojnika?“ željela je saznati je li Franz živ.
„Zašto me sada ispituješ o tome?“ mučno je rekao Franjo, nije više želio pričati o ratu.
„Zaručnik jedne moje sluškinje otišao je s vama“, objašnjavala je Marija Terezija.
„Pa?“ iziritirano je govorio Franjo: „Otkuda bih mogao znati sva imena ubijenih i preživjelih? Ako me misliš pitati je li taj njezin zaručnik dobro?“
„Tko bi mogao znati?“ željela je saznati Marija Terezija.
„Ne znam, većina vojnika se još nije vratila. Nekoliko ih je se vratilo sa nama, možda ga netko od njih poznaje“, rekao je Franjo.
„Da… Laku noć!“ rekla je zamišljeno.
„Laku noć!“ rekao je Franjo i osmjehnuo se.
Cijelu noć Terezija je teško spavala, brinula se kako će saznati je li Franz živ. Čim je svanulo, ustala je i napustila odaje. Marija Elizabeta i Franjo još su spavali. Čim je Marija Terezija ugledala jednog od stražara, naredila mu je da ide i potraži nekoga tko bi mogao znati nešto o Franzu. Nakon toga otišla je potražiti Kristinu Adu.
„Ado, znaš li gdje žive roditelji tvog Franza?“ upitala ju je čim ju je ugledala.
„Znam gdje mu živi majka, ali otac mu je poginuo davno“, odgovorila joj je Kristina Ada zbunjeno.
„Idemo onda tamo, naredit ću da nam pripreme kočiju! Možda njegova majka već zna što je s njim. Naredila sam jednom od stražara da ide među vojnike i raspita se o njemu“, govorila je užurbano Marija Terezija koja je željela pomoći prijateljici.
Kristina Ada bila je presretna što joj njezina princeza toliko želi pomoći. Uskoro su bile u kočiji i išle prema selu u kojem je živio Franz.
„Kada dođemo tamo, ostat ću u kočiji, nije sigurno da izlazim, i nikome nikada nemojte reći za ovo, moj otac i moj suprug strašno bi se naljutili kada bi saznali da sam bez zaštite napustila palaču… Kočijaš neće nikome reći, nemojte ni Vi“, govorila je Marija Terezija.
„Neću princezo, neopisivo sam Vam zahvalna zbog svega što činite za mene“, zahvalila se Ada.
„Ako je Franzov otac mrtav, s kime su tvoji roditelji dogovarali brak?“ upitala je Terezija.
„S jednim prijateljem Franzova oca, ali ne znam ni je li ga Franz ikada upoznao, Albert se zvao, zajedno su otišli u rat, mislim da su se tamo tek upoznali“, govorila je Kristina Ada nervozno. Stalno je razmišljala što je s Franzom, i još gore što će biti s njom i djetetom ako je Franz mrtav.
„Evo nas! Konačno smo stigle, idi sama, a ja ću te ovdje pričekati, neću se vratiti u palaču bez tebe!“ rekla je Marija Terezija Kristini Adi.
Kristina Ada jedva je uspjela pokucati na vrata Franzova doma. Znala je da ne smije biti ovdje sama, da je morala doći s ocem, ili nekime, ali ne sama. Ali vjerovala je da joj Franzova majka neće zamjeriti, niti reći nekome da je došla sama.
Franzova uplakana majka otvorila je vrata, kada je ugledala Kristinu Adu, zagrlila ju je i još jače zaplakala. Kristina Ada znala je zašto plače, počela je i sama plakati i kroz suze jedva upitala: „Franz?“
Uplakana starica samo je odmahnula glavom lijevo desno. Kristina Ada tada je još više zaplakala.
Kristina Ada sjedila je u domu svog nesuđenog muža s njegovom majkom.
„Moram ti nešto priznati, nešto što nikome nisam, ali ne mogu to više tajiti“, govorila je starica.
„Što to?“ uplakano je upitala Kristina Ada.
„Albert… Onaj koji je dogovarao brak s tvojim roditeljima… On… I njega su ubili… Ali on je zapravo bio Franzov otac…“ jedva je govorila.
Kristina Ada gledala je u čudu, željela je nešto reći, ali nije znala što pa je nastavila šutjeti.
Starica je nastavila: „Albert i ja smo bili ljubavnici. Kada sam bila trudna s Franzom, Albert je znao da sam trudna i da je dijete njegovo, ali moj muž to nije znao, mislio je da je dijete njegovo. Albert nije želio da moj muž odgaja njegovo dijete… Ni ja to nisam željela, željela sam biti s Albertom. Franz je s vremenom sve više počeo ličiti na Alberta. Kada su otišli u rat, Albert je ubio mog muža kako ne bi saznao da Franz nije njegov. Kada se vratio, željeli smo živjeti zajedno i odgajati Franza zajedno, ali znali smo da je to nemoguće i nedopustivo. Albert je svima rekao kako je moj muž poginuo u ratu. Ali nije, Albert ga je ubio. Nisu ga ubili Turci, nego Albert! Rekao mi je prije polaska u ovaj rat da će Franzu izmisliti neku priču o tome kako mu je poginuo otac kako bi se konačno zbližio s njime. Ali sad su obojica mrtvi“, plakala je i govorila.
Kristina Ada bila je zgrožena onime što čuje, nije znala treba li joj reći da je trudna. Ali kada je čula što su sve napravili ona i Albert, odlučila je da je pametnije da šuti. Ostala je još neko vrijeme pa se vratila u kočiju i vratila u dvor s Marijom Terezijom. Putem joj je ispričala sve što je saznala. Marija Terezija rekla je Kristini Adi da dođe u njene odaje nakon ručka da smisle što će sada napraviti.
Nakon ručka, Kristina Ada ušla je u odaje Marije Terezije, njih dvije su bile tamo same s malenom Liesl koja je spavala.
„Spava po cijele dane“, rekla je Marija Terezija Kristini Adi.
„Što ću sada?“ zabrinuto je upitala Kristina Ada.
„Još ti se ne vidi trbuh, udat ćemo te za nekoga čim prije, a kada se dijete rodi svi će misliti da je prerano rođeno, tako je najbolje“ odlučno je govorila Marija Terezija kao da izdaje naredbu.
„Ali za koga ćete me udati?“ upitala je.
„Ne znam, poslat ću nekoga od povjerenja tvojim roditeljima da s njima i novom obitelji brzo dogovori brak“, odgovorila joj je ponosna na svoj plan i nastavila: „Je li Franz imao brata?“
„Nije“, kratko je odgovorila.
„Da… onda svakako moramo naći novu obitelj“, razmišljala je Marija Terezija koja bi to obitelj mogla biti.
„Možda bi bilo najbolje da se nekako riješim djeteta, da ga otrujem nečime dok je još u mojoj utrobi, ali čime“, u očaju je govorila Kristina Ada.
„Ne govorite takve gluposti! Bog će nas kazniti ako to učinimo! Što vam je?“ sa zaprepaštenjem i osudom govorila je Marija Terezija.
Kristina Ada znala je da se mora udati za nekoga, znala je da će nekome podmetnuti tuđe dijete, pomisao da je po ičemu slična Franzovoj majci, koju je toliko zamrzila nakon njezine tajne koju je saznala, ju je sablaznila.
***
Vilim se odmah idućeg dana zaputio prema Nemirovu. Nakon malo više od tjedan dana dojahao je kako bi sudjelovao na pregovorima.
Rusko Carstvo pobjeđivalo je Osmansko, a Osmansko Carstvo Austrijsko. Uzdignuti svojim pobjedama, Rusko i Osmansko Carstvo, nisu pristajali ni na kakve kompromise, a Austrijsko Carstvo nije smjelo pasti tako nisko da prihvati bilo što. Pregovori su brzo završili, na njima nije ništa dogovoreno niti postignuto, rat će se morati nastaviti.
„Možda je ovako i bolje… Karlo me još treba. Moram se što prije vratiti, reći ću caru da nisam pristao na uvredljive ponude i da mir nije sklopljen. Ako uspijemo malo umiriti tijek rata, ako uspijemo imati barem godinu dana bez značajnih bitaka, možemo obučiti još više vojnika. Možda se ova situacija još nekako može poboljšati“, davao je sam sebi lažnu nadu Vilim.
Nakon još tjedan dana Vilim se vratio na dvor, prenio Karlu što se dešavalo, te otišao svojoj kući kada je već pao mrak. Njegova supruga Franziska i kći Vilma su spavale. Franziska se probudila kako bi mu otvorila vrata. Samo je otvorila vrata, nije ga pozdravila. Među njima su već neko vrijeme vladale tenzije.