Narednih mjeseci Marija Terezija bila je izolirana od svega što se događalo na političkoj sceni. Govorili su joj kako se ne smije brinuti radi dobrobiti djeteta kojeg nosi.
U želji za dolaskom na vlast, Marija Terezija jedva je čekala rođenje djeteta kako bi se mogla što više uključiti u politička zbivanja.
„Jesi li dobro? Što ti je? Jesu li trudovi počeli?“ zaprepašteno je upitivala Marija Ana stariju sestru.
„Pozovi nekoga!“ rekla je u bolovima Marija Terezija dok je ležala u krevetu.
„Primalje će uskoro doći i donijeti stolac da se porodite“, utješno je pričala Kristina Ada.
„Ne želim rađati u tom stolcu!“ vikala je Marija Terezija.
„Ali tako je najbolje“, govorila je tješeći ju mlađa sestra.
„Uskoro će sve biti gotovo, princezo! Vaš muž i cijelo Carstvo iščekuju rođenje vašeg djeteta“, govorila je Kristina Ada.
U tom trenu ušle su četiri starije i jedna mlađa primalja noseći poseban stolac u kojem je princeza trebala roditi.
„Želim roditi u krevetu! Ne želim se ustajati, previše me boli!“ vrišteći je govorila.
Jedna od starijih primalja tada joj je utješno odgovorila: „Princezo, već godinama porađam djecu, vjerujte mi, najlakše i najbrže ćete se poroditi u stolcu.“
Marija Ana tada je prišla sestri i počela u suzama govoriti: „Hajde, pomoći ćemo ti da sjedneš tamo! Molim te, nešto se može desiti ako ostaneš ležati.“
Marija Terezija jedva je ustala, a Kristina Ada i Marija Ana pomogle su joj da sjedne kako bi se porodila.
„Donesite tople vode!“ rekla je jedna od primalja.
Najmlađa primalja izašla je i krenula po vodu. Izašavši i krenuvši niz hodnik, malo dalje od odaja u kojima je bila Marija Terezija, primalja je ugledala Franju.
„Što se događa?“ zabrinuto je upitao Franjo.
„Sve je u redu, moram požuriti sada, ali ne brinite se“, rekla je naklonivši se i požurila.
„Samo da bude sin“, pomislio je Franjo u sebi.
Iz daljine je Franjo ugledao kako prema njemu ide dvoje ljude. Vidio je kako graciozno, ali otuđeno hodaju hodnicima ove veličanstvene palače. Bili su mu sve bliže i bliže, vidjelo je da se žure, ali opet hodali su uspravno i dostojanstveno.
„Što se dešava tamo?“ upitao je Karlo Franju kada su stigli do njega.
„Ne znam, jedna od primalja je nedavno izašla… Rekla mi je da je sve u redu“, objašnjavao je Franjo.
„Ti idi i uđi unutra!“ naredio je Karlo svojoj ženi.
Elizabeta se naklonila i krenula prema vratima odaja. Svakim korakom kako se približavala, sve je jasnije i glasnije čula snažne vriskove svoje kćeri.
Ušavši u odaje primalje su joj se naklonile. Elizabeta je prepoznala jednu od njih. Nije znala kako se zove, ali njezino je lice dobro upamtila. Iako je prošlo mnogo godina otkako ju je vidjela, a lice primalje je poprimilo bore, Elizabeta ga je upamtila. Ista primalja koja je sada stajala ispred nje porodila je Leopolda.
„Zašto je ova žena ovdje? Zar mi treba još groznih sjećanja na mog mrtvog sina?“ pomislila je u sebi.
Elizabeta je znala da primalja nije kriva za Leopoldovu smrt. Ipak, Leopold nije umro pri rođenju da bi to bila greška primalje. Ali svako sjećanje na Leopolda bilo je jezivo za Elizabetu.
Za Elizabetu kao da je vrijeme stalo u trenutku kada je ugledala lice primalje, ali snažan vrisak Terezije trgnuo je Elizabetu.
„Sve će biti u redu, Franjo vani s nestrpljenjem čeka“, tješila je Elizabeta izmučenu djevojku na stolcu.
„Uvedite ga! Želim ga ovdje!“ zahtijevala je Marija Terezija.
„Ne možemo ga uvesti, nijedan muškarac sada ne smije ući i vidjeti te“, rekla je sablažnjeno Marija Ana. Nije mogla vjerovati što njezinoj sestri pada na pamet.
Primalja koja je otišla po toplu vodu krenula je ulaziti u odaje. Kada je Marija Terezija ugledala da se vrata otvaraju iz sveg glasa je viknula: „Franjo! Franjo!“
Franjo je čuo kako ga njegova žena zove i naglo se okrenuo prema vratima, ali znao je da ne smije ući.
„Nije ništa strašno sigurno, ako Bog da uskoro ćeš imati sina, a ja unuka“, praveći se da nije zabrinut govorio je Karlo.
Franjo je samo kimnuo glavom.
„Što ako nešto pođe po krivu? Što ako se nešto strašno tamo sada događa?“ pitao se Franjo u sebi.
Dok se Franjo pitao što se događa iza vrata odaja Marija Terezija krenula je rađati.
„Dijete je krenulo“, rekla je primalja.
Marija Terezija vrištala je moleći: „Ne mogu roditi ovako, želim leći, ne mogu roditi u ovom stolcu!“
„Ovako je najbolje“, rekla je Elizabeta, „i ja sam ovako rađala vas.“
„Još samo malo“, rekla je najstarija primalja.
Nekoliko trenutaka kasnije Terezijino dijete bilo je rođeno. Zvukove snažnog vrištanja sada je zamijenio dječji plač.
„Molim Te Gospode neka je sin“, prošaptala je Marija Terezija da ju je jedva tko mogao čuti.
„Je li sin? Je li nasljednik?“ radoznalo je upitivala Marija Ana: „Imam li nećaka?“
„Ne… Djevojčica je“, rekla je primalja držeći u rukama tek rođeno dijete.
Marija Terezija odmah se rastužila.
„Obucite me! I odmah pozovite moga muža!“ naredila je razočarana majka.
Kristina Ada pomogla je Mariji Tereziji da se obuće, a primalje su krenule napuštati odaje zajedno sa Terezijinom majkom i sestrom.
„Je li sve prošlo u redu?“ uznemireno je pitao Franju Mariju Anu koja je izlazila iz odaja.
„Dijete je zdravo rođeno“, odgovorila je.
„Je li nasljednik?“ upitao je Karlo.
„Djevojčica je“, odgovorila je Marija Ana.
„Idem sada unutra“, rekao je Franjo.
„Odi, želi te vidjeti“, nadodala je Marija Ana.
Franjo je ušao u odaje i vidio umornu Mariju Tereziju kako leži u krevetu, zatim je skrenuo pogled prema koljevci u kojoj je bila njihova kći.
„Možete ići“, rekao je Franjo Kristini Adi.
Dvorkinja se naklonila i krenula izlaziti. Marija Terezija tada joj je povikala: „Hvala Vam!“
Kristina Ada se okrenula prema svojoj princezi, nasmiješila se i otišla.
Franjo je sjeo na krevet pored Marije Terezije i zagrlio je.
„Kako ćemo je nazvati?“ upitao je Franjo.
„Imaš li neku želju?“ odgovorila je pitanjem.
„Možda Marija Elizabeta, što misliš?“
„Sviđa mi se“, tiho mu je odgovorila i dodala: „Cijelo Carstvo se nadalo nasljedniku. Jesi li razočaran?“
„Ne“, odgovorio je Franjo: „To je naša kći.“
Marija Terezija se nasmiješila i rekla: „Donesi mi je.“
Franjo je ustao i podigao djevojčicu koja je spavala u koljevci.
„Evo je“, rekao je pružajući Mariju Elizabetu prema Mariji Tereziji.
„Prekrasna je!“ sretno je rekla Marija Terezija. Više joj nije bilo važno što nije sin. Svim srcem voljela je svoje dijete.
Tada se začulo kucanje na vratima. Prije nego su stigli išta odgovoriti vrata su se otvorila.
„Gdje je moja unuka?“ upitao je Karlo.
„Evo je“, rekla je Marija Terezija.
„Kako ste ju nazvali?“ nastavio je Karlo.
„Marija Elizabeta“, rekao je Franjo.
„Marija Elizabeta“, ponovio je Karlo gledajući u djevojčicu, „Liesl!“
„Liesl!“ ponovila je Marija Terezija nadimak svoje kćeri.
***
Nakon što je izašla iz sestrinih odaja, Marija Ana krenula je u vrt. Dugo je šetala među promrzlim cvijećem kada je vidjela da u dvor dolazi Karlo Aleksandar. Karlo Aleksandar, mlađi brat Franje, vidio je da je Marija Ana u vrtu i odlučio je pozdraviti prije nego uđe u dvor.
„Zdravo“, nasmiješio se Aleksandar i pozdravio Mariju Anu.
„Zdravo“, uzvratila mu je.
„Došao sam jer sam čuo da se tvoja sestra porađa, je li sve gotovo? Je li moj brat postao otac?“
„Je, sve je gotovo. Dobili smo nećakinju“, rekla je Marija Ana.
„Ući ću onda malo kasnije, sada sigurno žele biti sami s djevojčicom. Mogu li Vam praviti društvo?
„Naravno!“ uzvratila je.
„Zašto ste vani? Veljača je, zar Vam nije hladno?“ upitao je Aleksandar.
„Nije, bilo je i hladnijih zima, a ova će skoro i proći“, rekla je.
Šetali su dugo vrtom. Karlo je i dalje bio u odajama s Marijom Terezijom i Franjom. Tada je otišao prema prozoru i ugledao u vrtu Aleksandra i Mariju Anu.
„Što rade sada tamo? Jasno sam rekao da se ne može udati za njega! Moramo stjecati jače saveznike! Nema smisla udati obije kćeri u istu obitelj!“ ljuto je u sebi razmišljao Karlo.
„Stigao ti je brat, Franjo. Idi po njega da ne čeka vani! Zima je, vani je hladno“, zapovjedio je Karlo kako bi prekinuo događaje u vrtu.
Franjo je napustio odaje i izašao u vrt. Prišao je Mariji Ani i Aleksandru.
„Stigao si! Uđi unutra!“ rekao je Franjo i zagrlio brata.
„Da jesam. Čestitam!“ rekao je Aleksandar.
„Uđite i Vi unutra“, rekao je Franjo Mariji Ani, „hladno je.“
Marija Ana ga je poslušala i ušla s njima unutra. Svo troje su ušli k Mariji Tereziji vidjeti Mariju Elizabetu.
„Kako ste je nazvali?“ upitao je Aleksandar.
„Da, kako?“ dodala je Marija Ana.
„Marija Elizabeta“, odgovorila im je Marija Terezija.
Karlo je tada pogledao Mariju Anu prijekorno. Kasnije kada su se svi razišli Marija Ana bila je u svojim odajama kada je začula kucanje na vratima.
„Da?“
Na vratima je stajala dvorkinja koja je rekla: „Vaš otac Vas želi vidjeti.“
„U redu, doći ću“, zabrinuto je rekla Marija Ana i krenula. Znala je o čemu se radi, znala je zašto je otac želi vidjeti.
Kada je stigla u očeve odaje naklonila se i rekla: „Tražili ste me?“
„Jesam“, rekao je Karlo stojeći leđima okrenut vratima i Mariji Ani. Tada se okrenuo i pogledao je.
„Što si radila sama u vrtu s onim?“ upitao je.
„Ništa, nije htio ući odmah u dvor kada je stigao kako bi Franjo mogao biti nasamo s Marijom Terezijom i njihovom kćeri“, pravdala se.
„Pa? To nije razlog zašto je umjesto toga bio s tobom!“ srdito je govorio.
Marija Ana samo je šutjela.
„Što ako po dvoru, ili još gore po Carstvu, krenu glasine o vama? Moraš biti na dobrom glasu! Kako da te udamo ako se ovako ponašaš! Za Aleksandra se nećeš udati po stoti put!“ gromoglasno je govorio Karlo.
Marija Ana samo je stajala pognute glave. Jedina utjeha koja ju je tada sprječavala da se ne rasplače bila je ta da će joj Marija Terezija dopustiti da se uda za Karla Aleksandra kada dođe na prijestolje.
„Ali što ako me otac uda prije toga?“ zlokobna misao prošla joj je kroz glavu dok je stajala ispred gnjevnog cara.
Karlo se tada smirio i rekao: „Možeš ići!“
Marija Ana se naklonila i izišla, što je brže mogla vratila se u svoje odaje. Kada je stigla i zatvorila vrata samo je briznula u plač.
***
Franjo i Aleksandar izašli su na balkon i razgovarali.
„Kada se ide u rat?“ upitao je Aleksandar.
„Za par mjeseci“, rekao je smireno.
„Bojiš li se?“
„Ne“, smireno je rekao i dodao, „teško da ću biti izložen tijekom sukoba.“
Aleksandar je samo kimnuo i nastavio: „Družiš li se s Marijom Anom?“
„Pomalo“, Franjo je kratko odgovorio. Znao je zašto ga Aleksandar to pita, ali nije mu se dalo razgovarati o tome.
Aleksandar je shvatio da od Franje neće izvući ništa, barem ne večeras te je samo rekao: „Vrijeme je da krenem. Doći ću uskoro ponovno. Čuvaj se!“
„Čuvaj se!“ odgovorio mu je Franjo.
Zagrlili su se i oprostili. Franjo je još neko vrijeme ostao na balkonu.
Svijež noćni zimski zrak mu je pasao da razbistri glavu.
„Tko zna kako će taj rat izgledati. Zašto li je onaj Vilim toliko uvjeren da ćemo pobijediti? Koliko ću se uopće zadržati tamo?“ razmišljao je. Misli su mu samo lutale glavom bez ikakvog reda.
„Kad Karlo umre… Tko će ga naslijediti? Možda bih trebao pustiti da Terezija vlada? Ali… Nemamo niti sina koji bi nju mogao naslijediti, tko će nju prihvatiti za caricu?“
Franjo je unutar sebe vodio rat sa samim sobom, nije znao je li mu je bitnije doći na prijestolje ili pomoći ženi da dobije ono za što se bori cijeli život.