Bilo je točno osam sati ujutro kada se začuo Ružin alarm. Ruža je jedva ustala iz kreveta. Gotovo da uopće nije niti spavala, ona i Ljiljan su učili do kasno u noć, sve dok se nije vratila struja u Ljiljanov stan.
„Ajmo… Samo malo više od sto stranica… Je da malo zaostajem, ali jučer sam počela tek u podne, zapravo tek u jedan, a danas ću već u devet“, tješila se Ruža zanemarujući činjenicu da je drugi dio gradiva koji joj je ostao teži. Ustala je iz kreveta i napravila kavu.
„Ajde da i onoj Mirti odgovorim…“ mislila je gledajući u mobitel. Imala je četiri ne pročitane poruke od nje.
Ej, štreberice, ajmo van
Znam da imaš ispit, ali ajde
Imam i ja pa znam da ću past
Jesi za?
Ruža je ipak odlučila odgovoriti joj. Napisala je dvije poruke.
Ne mogu nigdje dok mi ne završe ispiti!!
Mogu jedino, možda, sutra nakon ispita
„Da joj kažem i za Ljiljana? Ma ne, ionako se tu nema što za reći“, govorila je sama sebi.
Ruža je ispijala kavu i gledala kroz prozor kako pada kiša. Sjetila se da je kao mala promatrala kako kapljice kiše na staklu prozora padaju prema dolje. Zamišljala je da svaka od tih kapljica putuje. Da joj je cilj stići do dna i da za sobom ostavlja trag. Nostalgično se sjetila djetinjstva i izgubila ono malo volje što je imala za učenjem.
„Ajde, idemo, sve se to još stigne danas naučiti“, govorila je umorna. Kava joj ništa nije pomogla.
Krenula je učiti i smislila plan. Svakih dvadeset stranica će pojesti jednu čokoladicu. Uvijek bi prije ispita kupila puno čokolada i slatkiša. Nema ničeg goreg nego kad ti padne šećer dok učiš. Ostalo joj je još samo šest čokoladica, i ona ih je pravilno rasporedila. Nakon dvadeset stranica pojest će jednu čokoladicu, i to će joj dati i energije, i motivacije za učiti dalje. Plan je bio savršen.
Nakon što je naučila prvu stranicu, ponestalo joj je čokoladica.
„Ne, ma sad moram u dućan…“ rekla je ustajući od stola za kojim je učila. Na brzinu se spremila, uzela kišobran i brzo krenula prema dućanu. Što je brže mogla kupila je čokoladice, potrošila je sve što je imala. Ali novac joj neće biti od koristi ako joj padne šećer. Ovo je bila jedina razumna odluka. Kada se vraćala nazad u stan počeo je puhati vjetar. Bio je toliko jak da joj je strgao kišobran.
„Krasno, sva ću pokisnuti, a više nemam niti za novi kišobran“, ljuto je govorila trčeći prema zgradi. Kada je napokon stigla ispred zgrade, krenula je baciti kišobran u smeće. Baš u tom trenutku iz zgrade je izlazio raščupani mladić.
„Nemoj to baciti! Može se popraviti!“ vikao je kao da ju sprječava u najvećoj pogrešci koju može napraviti.
Zbunjena Ruža gledala je oko sebe jer nije mogla vjerovati da joj netko daje upute oko uništenog kišobrana.
„Molim?“ upitala je.
„Ako ga ne želiš, daj ga meni!“ rekao joj je.
„A što će ti?“ upitala je još više zbunjena.
„Pa rekao sam ti, može se popraviti! A ako se i ne uspije popraviti mogu ga iskoristiti za svoj novi izum“, objašnjavao je.
„Kakav izum?“ pitala je iako više nije niti znala zašto priča sa tim raščupanim čudakom umjesto da ode učiti.
„Ok… Reći ću ti… Ali to je trenutno tajna pa nemoj reći nikome, bojim se da će mi netko ukrasti ideju, znaš?“ govorio je dvoumeći se treba li joj reći o čemu se radi ili ne.
„Bez brige, tajna ide sa mnom u grob“, rekla je sarkastično. Ali čupavac nije prepoznao sarkazam.
„Dakle, radim na tome da od obične dosadne mikrovalne, napravim ultra super mega mikrovalnu…“ govorio je bez prestanka. U tom trenutku, dok je on mljeo, Ruža je širom otvorila oči i pomislila: „To je onaj kreten Krešo! Kako samo priča pun sebe kao da je najpametniji… Mogla bi ja njega malo zezati sada, ipak je on kriv što sam se toliko živcirala jučer oko toga je li Ljiljan normalan.“
„… uglavnom, ovaj kišobran, ako tebi ne treba, ću ja popraviti pa pričvrstiti za ostatak izuma“, konačno je završio.
„Da… To je dobra ideja, ali znaš neće ti uspjeti“, krenula je govoriti spremna da ga isprovocira, znala je što će osobu poput njega najviše izbaciti iz takta.
„A zašto ne?“ upitao ju je.
„Zato što si totalni debil“, pomislila je, ali je umjesto toga samo odgovorila: „Pa znaš… Zvijezde ti trenutno nisu naklonjene…“
„Kakve zvijezde, šta pričaš ti? Ne vjeruješ valjda u horoskop?“ upitao je s osudom.
„Uh, ne mogu ići na tu kartu horoskopa, ne znam dovoljno o tim glupostima, a i ne znam što je on uopće u horoskopu, smislit ću već nešto“, mislila je u sebi.
„Ne, horoskop je totalno zastario“, rekla je zakolutavši očima.
„Nego?“ navaljivao je.
„Zvijezde su iste za sve, i trenutno su tako poslagane da nikome tko stvara izume ne uspije… To je jednostavno tako“, rekla je suzdržavajući se da ne pukne od smijeha.
„Ne vjerujem u te gluposti!“ rekao je i bio spreman otići.
„Ako mi ne vjeruješ dokazat ću ti!“ bila je uporna.
„A kako?“ rekao je ne vjerujući da će dobiti dokaz.
„Zvijezde nam govore sve. Ali S-V-E! Samo je bitno znati ih čitati kao što to ja radim“, govorila je i shvatila da trenutno nema zvijezdi iz kojih bi mogla „čitati“, ali to je nije omelo. „Znaš, ja ti mogu čitati iz zvijezda i sad, kada su vama većini one nevidljive, ja ih vidim i po danu“, toliko je izmišljala da ju je čudilo što Krešo još nije otišao.
„Ajde onda mi pročitaj nešto“, rekao je podrugljivo.
Ruža je pogledala u oblačno nebo iz kojeg je i dalje padala kiša. Srećom iznad kontejnera u kojeg je krenula baciti kišobran bio je krov.
„Dakle, koliko vidim ti živiš u ovoj zgradi…“ počela je.
„To je očito, vidjela si me kako izlazim“, rekao je iznervirano.
„Dobro, polako… Dalje vidim da je tvoje ime Krešo“, gledala je zamišljeno u nebo trudeći se ne nasmijati.
„Kako znaš?!“ viknuo je začuđeno.
„Jer sam jučer upoznala Ljiljana, a teško da su dva luđaka poput tebe u jednoj zgradi“, pomislila je gledajući u nebo.
„Onda? Kako znaš?“ bio je pomalo nervozan.
„Pa zvijezde… Kažem ti! Onda dalje, vidim da živiš sa cimerom i on se zove Ljiljan“, govorila je kao da otkriva tajne svemira.
Krešo je samo šutio nije ništa rekao. Ruža je tada pružila kišobran Kreši i rekla: „Ako ga baš želiš, evo! Ali pazi, zvijezde kažu da se trenutno treba kloniti izuma…“ Krešo je gledao u čudu, i s malim strahom uzeo kišobran. Ruža je krenula ulaziti u zgradu, dok je Krešo nepomično stajao. Kada je ušla u zgradu, okrenula se i vidjela kroz staklena vrata zgrade kako Krešo bijesno baca kišobran u kontejner.
„Eto, barem će Ljiljan neko vrijeme imati mira od njega“, rekla je zadovoljno.
Kada je ušla u stan već je bilo pola dvanaest.
„Super… Kako ću sada stići sve naučiti?“ govorila je opet sama sebi.
Krenula je i čitala dalje, trudeći se upamtiti što više toga. Ali misli su joj stalno skretale.
„Hoće li Ljiljan sve stići naučiti do sutra, i on ima ispit“, zapitala se, ali tada je samu sebe oštro prekinula: „Ako ti misliš sve naučiti, počni se koncentrirati!“
I tako do kasno u noć, i rano jutro. Nije uopće spavala. Ujutro se jedva spremila i krenula izlaziti iz stana u nadi da će proći.