„Ok! 12:00 je! To je idealno vrijeme za početi učiti“, razmišljala je Ruža gledajući ispred sebe skriptu i bilježnicu.
Sjedila je za stolom, uspravila se, duboko udahnula, krenula otvarati skriptu i sebi u bradu prošaptala: „Ok! Dvjesto stranica u dva dana, znači sto danas i sto sutra. Šta je to za mene? Ništa! Ajmo samo polako.“
U tom trenutku taman kada je planirala pročitati prvu rečenicu začulo se kucanje na vratima.
„Tko je sad? Pa nevjerojatno! Stalno kad hoću učit me netko prekine, i onda mi govore da sam lijena i da ništa ne radim! Pa nije to nego ne mogu radit. Sjednem, pripremim sve, uđem u srž problema kojeg moram naučiti i onda neka bezobzirna budala počne lupat po vratima i ometat me! Eto, pa nije do mene, nego u ovom svijetu ne može poštena osoba imat mira, pa to je! Točno se treba bavit kriminalom, em te se svi boje pa te ne ometaju dok radiš, em imaš para više nego da radiš pošten posao! Ali ne, ti Ružo idi na fakultet i uči! Jao, Bože, tko me natjera da upišem faks“, mumljala je dok je išla prema vratima da ih otvori. Potom se ponovno začulo kucanje, ali ovaj puta jače. Otišla je do vrata i otvorila ih.
„Da?“ upitala je vidno uzrujana gledajući u mladića koji je stajao ispred. Gledala ga je i mislila: „Evo zbog koga ja ne mogu učit!“
„Dobar dan! Ja sam iz stana iznad… Ovaj, cimer je jutros izvodio neke svoje eksperimente, pokuse neke, šta ja znam šta taj izvodi… Uglavnom, kod nas je nestalo struje pa sad gledamo je li kod ostalih stanara…“ pričao je vidno uzrujan.
„Kod mene je sve ok, nema problema, ima struje“, rekla je.
„Onda dobro, idem dalje“, rekao je.
„A što bi da nema struje?“ upitala ga je Ruža kada je već krenuo odlaziti.
„Što?“ upitao je.
„Što bi napravio da sam rekla da nema struje?“
„Pa ne znam… Ništa…“ rekao je zbunjeno.
„Dakle, da vidim jesam li dobro shvatila…“ govorila je kroz polu smjeh koji je odavao koliko je frustrirana. „Ne samo, da si me sada prekinuo u učenju, nego sam mogla ostati i bez struje, ali ni to nije sve, nego da sam ostala bez struje, ti bi svejedno došao tu, omeo me, kao što i jesi upravo, i to sve samo zato da bi napravio – ništa?!“
„Pa ne, nego da vas obavijestim zašto nema struje, mislim ima, ali ako ne bi bilo…“ govorio je. „Uostalom šta to mene pitaš? Nisam ja stavljao gluposti u utičnicu, nego onaj debil s kojim živim. Ja sam mu rekao da ne radi to, lijepo sam mu rekao da ono čudo što je sklepao može jedino stavit u smeće, a ne u utičnicu. Budalu je i struja stresla, ali dobro je on, nisam ja te sreće da nastavim život bez tog idiota. Pa on je jednom nama skoro stan zapalio! Sve što je trebalo napravit je ugrijat onu neku jadnu zamrznutu pizzu, i on umjesto da je stavi u mikrovalnu, odluči da on ima bolju ideju, da će on prvo prčkat po mikrovalnoj da ona bude bolja. Pa je budala neke kablove sjekla i spajala s nekim žicama iz punjača za mobitel. Pa kad je to gurnuo u struju se, hvala Bogu, ništa nije desilo, osim što je uništio mikrovalnu. Pa je išao odmrznut pizzu u pećnici. Ali to je budala, on ne može ništa normalno napravit, on je mislio da će biti brže, ako zapali papir i taj papir stavi u pećnicu. Kao pizza će se onda brže odmrznut. I normalno da se pizza zapalila. I sad bi pomislila tu je kraj, ugasio je vatru i jedno je pizza bila uništena, i mikrovalna, jasno. Ali ne! Onaj kreten, taj debil idiotski je otišao spavat i nije ni vidio da pizza gori. Tek kad sam se vratio u stan sam vidio kako je cijeli stan u dimu. Na svu sreću nije bio požar u stanu.“
„Dobro, ajde, smiri se“, rekla je Ruža koja je u tom trenutku prestala biti ljuta.
„Kako da se smirim? Prekosutra imam ispit, a sad ne mogu ni učit u stanu. Jer mi treba laptop, a nema struje pa ga ne mogu punit“, govorio je bijesno.
„Uh, imam i ja tad ispit, znam kako je“, rekla je.
„Ti bar možeš učit u miru“, rekao je.
„Ha ne mogu, kad mi netko lupa po vratima“, rekla je u šali.
„Da… idem onda dalje, drago mi je da smo se upoznali“, rekao je.
„Pa i nismo se baš upoznali, ja sam Ruža“, rekla je.
„Kakvo je to prastaro ime?“ nasmijao se.
Ruža je zakolutala očima, navikla je da se ljudi znaju tako zezati i upitala ga: „A kako se ti zoveš?“
„Ljiljan“, rekao je.
Ruža je gotovo prasnula u smijeh, ali se suzdržala i samo prokomentirala: „Bitno da je tvoje ime vrlo moderno, nimalo, kako ono si rekao… Ah da, starinsko.“
Ljiljan se nasmijao i rekao: „Vidimo se onda neki drugi put, idem vidjeti imaju li ostali struje.“
„Vidimo se, moram se vratiti učenju“, rekla je zatvarajući vrata.
„Eto, barem netko od nas može“, odvratio je.
„Pa donesi laptop tu pa uči kod mene“, rekla je i odmah požalila.
„Stvarno?“ upitao je.
„Pa da… Zašto ne?“ rekla je smišljajući razlog u glavi zašto ne.
„Hvala puno, evo doći ću za dvadesetak minuta“, rekao je.
„Ok! Vidimo se“, rekla je i zatvorila vrata.
„Pa ti, Ružo, nisi normalna!“ rekla je sama sebi. „Ne, pa ti silom hoćeš samu sebe sabotirat! Umjesto da odeš i učiš sretna jer imaš struju, ti u stan pozivaš nekog kog prvi put u životu vidiš! Pa tebi, Ružo, da dođe serijski ubojica, ti bi mu dala nož u ruke“, govorila je sama sebi. Nekada ju je znalo živcirati što toliko često ima potrebu obraćati se samoj sebi, ali sada je imala većih briga.
„I šta da ja sad radim? Ovaj, nadam se ne-psihopat, dolazi za dvadeset minuta. Jao! Znala sam da sam trebala suzavac nabavit! Ajde dobro, šta je tu je! Koliko je sad sati?“ zapitala se pa pogledala na mobitel.
Na mobitelu je vidjela i da ima tri poruke. „12:14, super, još dok ovaj dođe… ma ne meni se ne isplati kretat učit do 13:00, ionako se mora započet učit na puni sat. Pa nisam neki tamo divljak koji ne zna na sat da počinjem učit u 12:14!“ govorila je i dalje sama sebi.
Tada je stigla još jedna poruka. „Ajme pa tko me sad toliko hitno treba da tolike poruke nabija?! Mirta! Pa šta sad hoće? Jao sigurno da van idemo! Pa ja ne znam što toj ženi nije jasno! Deset puta moram reći da ne mogu nigdje dok imam ispite, ali ona opet sve iznova! Ma neću ni odgovarat na ovo! Idem radije posakrivat sve vrijedno što imam ako je onaj Ljiljan neki lopov“ govorila je tražeći svoj novčanik. „E Ružo, ovo ne trebaš ni skrivat, ionako ti nema šta za uzet! Bolje traži nešto za samoobranu. Da vidimo…“ gledala je po stanu tražeći nešto što bi moglo biti korisno u slučaju napada, ali nije mogla naći ništa.
„Jao, Ružo pa ti nisi u stanju ni vlastitu glavu sačuvat! Ništa, Google je pametniji od mene“, rekla je i krenula upisivati „Što kada zabunom pozovem potencijalnog psihopata u stan jer mu je cimer debil“, taman se spremila pretražiti što joj Google ima za odgovoriti, kada je začula kucanje na vratima.
„To mora da je on! Ali došao je brže nego što je rekao. Eto ne stignem niti vidjeti što će mi Google savjetovati, mogu se samo nadati da je normalan. A i možda bolje da ne slušam Google, prošli put kad sam išla pretražiti simptome paranoje je ispalo da sam paranoična. Možeš si mislit, ja paranoična? Ma ne zna Google ništa“, tješila se hodajući prema vratima.
„Hej“, rekla je otvorivši vrata.
„Ej, je li sigurno ok, ako tu učim?“ upitao je.
„Ma da, zašto ne bi bilo? Uđi“, rekla je nadajući se najboljem.
„Kako je cimer?“ upitala je.
„Nažalost, dobro je“, odgovorio je.
„Kako se zove uopće taj palikuća?“ pitala ga je kroz smijeh.
„Krešo. Ali trebao bi kad se potpisuje umjesto slova „š“ i „o“ staviti slova „t“, „e“ i „n“!“ rekao je polu ljuto.
„Molim?“ zbunjeno ga je gledala.
„Pa kao Kre-šo, ali Kre-ten“, objasnio je.
„Aha ha ha ha, da da, kužim“, rekla je i iskreno se nasmijala.
Sada se već osjećala malo bolje, iako nije poznavala Ljiljana više se nije toliko bojala, ali i dalje je govorila samoj sebi da je pogriješila jer ga je pozvala.